LJUBAVNE PRICE

Slušala sam ritmično udaranje kapi kiše o prozor. Na radiju je išla neka stara balada. Dugo nisam slušala radio. Podseća me na tebe. Podseća me na one naše večeri pune šale, smeha, romantike, nežnosti. A tih večeri više nema. I to me boli. Postao si hladan i dalek. Kao da se nešto u tebi prelomilo i preokrenulo. Ne znam kako. Ne znam zašto. Ne znam ništa. A ni ti ne znaš. Ili ne želiš da znaš. Ni sama nisam sigurna. Pitam se da li sam ja negde pogrešila? Ako jesam, reci mi gde! Reci bilo šta! Suoči se sa mnom! Ali, prvo moraš uraditi nešto teže, za šta nisam sigurna da si u stanju. Moraš se suočiti sa sobom. To je teže nego meni reći bilo šta. Ni meni nije lako da se suočim sa sobom, da priznam da smo se izgubili, zalutali. A dala sam ti srce na dlanu. Otvorila ga tebi bez rezerve, bez skrivanja. Nisam razmišljala da ćemo doći dovde. Nisam razmišljala da će mi trebati neki kutak srca u kom te nema. Nemam takav kutak. Svuda si ti. Možda samo malo preterujem. Možda sam se malo uplašila. Ali, ne zameri mi zbog straha. To je samo zato što se bojim da će moji koraci jednom postati premali da bi te stigli, ili da ću ja krenuti suviše brzo i izgubiti te. A to ne želim jer si postao deo mog srca, deo mene. Postao si nešto nenadmašno za mene. Moja unikatna ludost, zbog koje se smejem. plačem, svadjam se.Ti si me naučio tome šta zaslužujem, a onda si sam krenuo da se povlačiš. I to je tužno. Osećam kako ti klizim kroz prste. Polako, postojano, nezadrživo. A ti ne činiš ništa. Ne zaboravi da i ja imam svoje granice i svoj ponos. A kad se ponos probudi sve drugo pada u drugi plan. Tada ću otići sama. I neću ti dozvoliti ni da pokušaš da me zadržiš. A kad jednom odem, odlazim zauvek. Bez povratka. Takva sam ja. Ali, čak i ako odem, ne brini. Ostaćeš mi u srcu zauvek kao lepršav trag nečeg nežnog i romantičnog. Ti ćeš za mene uvek biti nešto posebno. Nenadmašno.

On ne zna koliko boli ono što ode, a ne vrati se, kao noći u kojima ga imam i nemam. Ništa na svetu nema cenu, a ipak, svaku reč platimo skuplje nego što smo se nadali.
Najlepša slika je u njegovim očima i sve moje nade plamte u njegovom osmehu.
Ne zna on kako se njegovo ime rimuje sa pesmom vetra i njegov korak vidi u travi nakon prolećnog pljuska.
Ni jedno od nas dvoje nije znalo šta to proleće nosi, ali eto, sad nas više nema. I bez obzira na to šta je uradio on ili ja, uvek ostane da se čeka ona poruka koja nikad ne stigne na moj broj, ona naša pesma i neke slike koje će vremenom možda izbledeti, ali će ostati u srcu. Uvek ostanu one reči na čiji se pomen trgnem očekujući da ih on izgovara. Ostaje i ona jedna pesma s imenom da me vrati u prošlost, da me podseti na dane kad sam dugu mogla dohvatiti iz njegovog zagrljaja, ili zvezde smestiti u našim očima...
Ne zna on da ga u snu još uvek osetim. Ne zna da je moj andjeo čuvar, skriven od drugih, andjeo kog samo ja osećam, jer je samo to i potrebno. Ne zna da se još uvek branim njegovim imenom.
Ali znam da zna... Da zna da proklinjem sudbinu koja nas je stvorila tako savršeno nesavršene i tako daleke, a tako bliske. I možda smo bili pravi, ali u pogrešno vreme.
Zna on da sam tu uz njega i da ću uvek i biti... Rasipam se svojim srcem kao da ga mogu zameniti ako se istroši. A imam to jedno. Poprilično napuklo, ali još uvek kuca... Ali ne znam da li zna to... Možda je zaboravio...
I ima nešto što ne zna... Da ga volim... Ludo, bezuslovno, drsko, bahato... Onako kako voli mlado srce...
I ko zna, možda se noćas opet seti nekih davnih reči... Možda neke uspomene nisu izbledele... Možda se ovako voli samo jednom u životu.

Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje devojka, žena u godinama, ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava…

Nedostaje mi prva rečenica koju izgovorim kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.

Nedostaje mi da te mazim, da ti nameštam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra “Dobro jutro ljubavi”, ili “Travkice volim te”. Nedostaje mi ono “Šta ti se jede”, ili “idi do kupatila, čekam te u krevetu…”.

Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaje mi da te zasmejavam i osvajam pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim. Nedostaje mi da ti grejem nosic rukama i da budem srećan zbog toga. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigde više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad…

Ako čitaš ovo nekad, čitaj polako, najsporije što možeš, reč po reč i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav…

Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proleće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi filmove koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš da prepričavaš drugima. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da ti rešavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno…

Nedostaje mi tvoje telo pored mog. Nedostaje mi tvoje telo koje nikada nisam doživeo kako treba. Nedostaje mi da ti se dajem, da te radujem, da te usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo ali to sam ti već rekao, sećaš se…

Nedostaje mi da spustim glavu na tvom ramenu, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi tvoje otmeno neverstvo. Nedostaje mi ono tvoje “nismo jedno za drugo”, i ono moje “valjda se i ja nešto pitam”. Nedostaje mi tvoja ljubomora.

Ako nekad čitaš ovo znaj da neće niko da te štedi, niko. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi…

Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smejanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem…

Nedostaje mi tvoj neprestani smeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja opuštenost, otkačenost i ono tvoje čuveno – ma lako ćemo… Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…

Ako nekad čitaš ovo, okreni, znaš, ma nema veze…

Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja majka. Nedostaje mi tvoja soba. Nedostaju mi tvoje čarape koje uvek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odeća, tvoje torbe. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primećuješ…

Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumemo, mesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najlepši deo mene. Nedostaje mi da te osvajam svestan da si vredna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me poseduješ, praviš se kao da me nemaš a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš...

Nedostaje mi tvoja energija, tvoja ličnost, tvoja volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osećam kada smo zajedno. Nedostaje mi tvoja duhovnost, tvoja spiritualnost, tvoja suština. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke . Nedostaje mi da ti kažem da si možda najbolja stvar koja mi se u životu dogodila. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve…

Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom…

Nedostaješ…

Plasim se...Po prvi put u zivotu-plasim se! Sebe.Plasim se da cu zauvek da patim za njim.Plasim se da ce svako budjenje ujutru i svako osvanuce biti samo zelja za njim. Da ce svaka suza koja se iskrade iz ovog tamnog oka biti upravo zbog njega.Plasim se da ce sekunde,minuti,sati,meseci pa cak i godine prolaziti brzo,ali tiho,i da cu ja ostati na pocetku kada sam ga zavolela.Da ce i dalje biti svaki delic mene,svaki moj uzdisaj,pogled...
Zivot ide dalje!Da! Ali kako.... Kako da idem dalje bez njega kada sam postala robinja sopstvenih osecanja?Kako?Ne mogu da prebolim.Previse me lepish uspomena vezuje za njega...Jaooo Kad mi se onako slatko nasmeje i digne me do neba...Kad mi samo kaze :'Duso moja,srce moje,volim te'.Ne mogu da zaboravim da se plasim.Da cu biti osudjenik ove propale tuzne ljubavi...zauvek...Sada me vise ne voli....Znam to....Ali ipak se nadam....CEMU? Ne znam! Njemu vise ne,jer je poslednja kap ljubavi pala i prelila casu. Nada poslednja umire!
Sve je pocelo kao igra,a u ovoj igri smo oboje izgubili...
Da...Plasim se....ovog nestvarnog zaborava....