Druzenje i zabava
 
PrijemKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 LJUBAVNE PRICE

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Poželim    Sre Dec 05, 2012 12:30 pm

Poželim u ovoj tihoj, besanoj noći da ti samo čujem glas, tek da naruši ovu beskrajnu tišinu koja me obavija. Čini mi se da mi čak i tišina šapuće tvoje ime. Poželim da se smestim u tvoj zagrljaj, da se osetim sigurno, zaštićeno. Ne želim više provoditi noći zamišljajući kako bi bilo divno da si tu, da me zagrliš, da te gledam dok spavaš. Želim da to postane stvarnost. Vremenom sam u zamišljanju te slike postala tako vešta da mi se ponekad čini da mogu da te čujem kako ravnomerno dišeš ili da osetim tvoj zagrljaj. Ali svako novo jutro donosi surovu istinu da je to bio samo san. Poželim da tvoj dah bude prvo što ću svakog jutra osetiti na svom licu i da me budiš nežnim, šaputavim rečima kroz koje će se protkati i poneki sanjiv poljubac. Poželim... Poželim tako mnogo, a tako malo... Kada bi samo zidovi moje sobe progovorili, plakao bi kao malo dete. Plakao bi kao neko kome su ukrali deo srca i odneli ga daleko... Plakao bi kao ja... Ali, to ne želim. Ne želim nikada videti suze na tvom licuJa ću plakato za oboje. Samo, kad me ovako misli vode ka tebi, pitam se, osećaš li ovu ljubav, ovu bol, ovaj očaj, ovu želju? Možeš li osetiti kolika je moja patnja jer si u mom srcu, a zapravo si kilometrima daleko? Ponekad pomislim da si nestvaran, da si biće stvoreno od isprepletenih niti moje mašte, mojih snova, želja i nadanja. Jer, to si ti. Ti si sve ono što sam oduvek tražila i za čim sam oduvek čeznula, a moram se boriti za tebe. Moram se boriti sa prostorom i vremenom. A vreme te nemilosrdno otima od mene. Sa svakim danom koji prođe dobijamo uspomeni više, ali ostanemo bez jednog čarobnog jutra, bez nestvarnog dana, bez jedne magične noći.Ali znam da se za tebe vredi boriti. Čak i protiv vremena. Jer ti si ono što želim. A želim dovoljno jako... Poželim samo da zauvek ostanem u tvom naručju...

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Sre Dec 05, 2012 12:35 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Izgubljeno    Sre Dec 05, 2012 12:30 pm

Obećala sam sebi... Obećala sam da ću jutro dočekati nasmejana i vedra. Obećala sam da ću hrabro koračati , visoko podignute glave. Obećala... Obećala sam... Obećala sam da neću misliti na tebe. I neću plakati. Ali, jutro bez tebe... Kao da su sva moja obećanja pala u vodu. Naprosto me ošamarilo. Zateklo me nespremnom za ovu količinu čemera, jada, boli... Poželela sam da se vratim među mekane jastuke i da sanjam... Da sanjam da si tu, da si moj... Međutim, dan nije hteo da me čeka. Morala sam dalje. Sama. Izašla sam napolje, a dan nikad lepši... Plavo nebo, prolećno sunce, razigrani vetrić- prosto su mamili osmeh. Osmeh koji ja nisam umela da napravim. Čini mi se da nikad nije bilo više parova u gradu, pored fontane, na skrivenoj klupici, u senovitom hladu starog drveta, na šetalištu... Bila sam sama. Mene niko nije držao za ruku. A kroz glavu mi prolete samo jedno ZAŠTO??? Da li te nisam dovoljno volela? Ili sam te, možda, volela previše? Nebitno je. Vratila sam se u sigurnost svoje sobe. Prazne. Izmučena slikom iz grada legoh na krevet. Ali, sećanja su bila tu. Skoro opipljiva sećanja na dane kad nismo spavali samo da bismo probrbljali koju reč više, sećanja na jutra puna smeha, sećanja na sve one nežne trenutke. Pokušala sam da te mrzim. Ali, bojim se, počela bih da mrzim sebe. Ti si jednostavno deo mene. Nagrizaš mi dušu. Kao parazit domaćinu. Uvučeš mi se u misli bez poziva, bez pitanja, bez dozvole. I izmamiš onu izdajničku suzu koja je dokaz da te još uvek volim. Pokušala sam da ubedim sebe da si loš za mene. Uzeo si sve što sam imala i odneo daleko. Nisi se ni osvrnuo da me potražiš među ruševinama koje si za sobom ostavio. I skoro da sam uspela da poverujem da si štetan za mene. Ali, setila sam se tvoje kože- nežne, mekane, one koja budi davno zaspale osećaje. Posle svega ostavio si samo bes. I suze. A to, naravno, ne želiš deliti sa mnom. Niko ne želi da deli loše trenutke. Ali, ne brini, proći će i to. Isplakaću svoje suze. I biću ponovo cela. Tada ćeš shvatiti šta si izgubio. A u našem slučaju, ljubavi, ma koliko me to bolelo, izgubljeno se ne vraća.

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Sre Dec 05, 2012 12:34 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Napušteno...    Sre Dec 05, 2012 12:31 pm

Otišao si. Napustio naše sate pune radosti, smeha, mojih snova i tvojih nadanja. Sve je to ostalo u ovoj, sada maloj sobi. Nije ona oduvek mala. Nekad je bila ceo moj svet. Dovoljno velika da se nadam, sanjam, želim i dovoljno mala da sve naše ostane zaštićeno. Ali, možda je bila prevelika, pa je negde vetar ipak ušao i odneo te lagano i neprimetno? Ili je bila previše mala i tesna pa si ti sam rešio da potražiš neku veću sobu? Nije ni važno više. Znam da sam ostala sama. Noću ne mogu da spavam. Tada se sve one zaključane uspomene sruše sa najviše police mojih sećanja pravo na moj krevet, na jastuk pored mog, gde si nekad ti ležao. I gledaju me. Traže onu srećnu, ispunjenu devojku sa smehom u očima i toplinom u srcu. Ali nje više nema. Možda si i nju poneo, a na moj krevet spustio neku sasvim drugu osobu. Ali bol me podseti da sam to još uvek ja... Ista ona kojoj si se nekad radovao i govorio da sam tvoj mir, tvoja nada, tvoje svetlo u mraku. Ista ona ja, koja sam ti pričala, jer nisi mogao da zaspeš bez mog glasa. Ista ona ja koja je bila tvoj anđeo i tvoj đavo. Ista ona ja... A ipak tako drugačija. Voleo si me, bar verujem u to. Ili želim da verujem. Na neki čudan način, verujem da me jesi voleo. Možda si povremeno samo ispitivao dokle sežu granice mog strpljenja. A nisi bio svestan da me to boli. Jednom sam ti rekla da je mene lako povrediti i da loše podnosim bol. Još uvek je lako slomiti moje srce, ali sada sam naučila da živim sa tim bolom koji dođe nenadano od osobe koja je nekad brisala sve druge boli. I tada iz dana u dan učimo kako dalje. Ja ponekad verujem da sam naučila, ali još uvek, kada u gradu vidim nekog sličnog tebi, moje oči zasuze i uzdah se iskrade iz grudi, tek da me podseti da te još uvek volim. A znam da posle svega ne bi trebalo. Ali posle svega nisam ljuta. Smo me boliš. Ipak se nadam da ćeš u nečijem naručju biti srećan i da će ona uspeti da te sačuva. Kada nađeš takvu osobu čestitaću ti, a u samoći ću pustiti koju suzu zbog sebe, zbog tebe i svega što si napustio...

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Sre Dec 05, 2012 12:34 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Kiša   Sre Dec 05, 2012 12:32 pm

Osvanulo je još jedno jutro... Nije me probudilo sunce već ritmično udaranje kapi kiše. Okrenula sam se na drugu stranu i prvo što sam ugledala bilo je tvoje usnulo lice. Nasmejala sam se, onako od srca opijena čistom, iskrenom radošću. Probudila sam te. Samo da bismo zajedno slušali kišu. Sećaš se one noći kad smo sedeli pokraj prozora do jutra, jeli čokoladne bombone i slušali kišu? Tada si mi prvi put priznao da voliš da slušaš to ritmično udaranje o prozore. Kao da si mi čitao misli. Nasmejao si se. Pogledao si prema otvorenom prozoru i bez reči me prigrlio. Tu, ušuškana u tvom naručju osetila sam se kao najvažnija, najvoljenija, najsigurnija žena na svetu. Neki bi rekli, to je samo ljubav. Ali, ljubav je mnogo više od reči, od zagrljaja, poljubaca. Za ljubav sve to nije potrebno. Kada nekome poklonimo ono čarobno "Volim te!" to treba da kaže srce, a ne naš um. To treba da se pokaže pogledom, bez reči, bez dodira. Jutros si mi to pokazao. Kao da su naše duše govorile nekim svojim jezikom. Bilo je tu samo nežnih pogleda. Poželela sam da se nikad ne završi taj čarobni trenutak nežnosti. I iako pada kiša, ovo je ipak naš dan. Lep kišni dan...

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Sre Dec 05, 2012 12:33 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Nikad dovoljno    Sre Dec 05, 2012 12:33 pm

I opet sam ponosno stavila osmeh na lice. Vešto slagala ljude da mi ništa nije, iako je srce krvarilo. Dobro si me naučio. Za druge sam ostala ista ona vedra, nasmejana, jaka... A u dubini duše sam već davno bila polomljena. Lomio si me dugo, polako, da osetim svaku suzu, svaki delić srca, svaki delić mene koji si uzimao sa osmehom na licu. A ja sam ti dopuštala. Bila sam za tebe u stanju da obmanem prostor, pomerim vreme, ali opet to nije bilo dovoljno. Bila sam u stanju isušiti mora, reke, jezera, ugasiti sjaj zvezda, ugušiti pesmu ptica... Mogla sam prećutati istinu, smisliti najsavršeniju iluziju i već u sledećoj sekundi je razbiti u paramparčad. Da bih sa tobom bila, mogla sam stići do najvišeg vrha planine nošena tom bednom željom da mi pokloniš mrvicu ljubavi, mogla sam leteti sa pčelama, pretvoriti čemer u med, jad u sreću... Mesec bih ti darovala i zvezdama posula put do tebe. Sunce bih skrila u svojim očima da te osmehom obasjam. Poletela bih nebu pod oblake da ti skinem jedan paperjasti i darujem ti ga da ti bude uzglavlje u burnim, nemirnim noćima. A bilo je malo... Svoju tugu sam topila pored vatre, a sreću dohvatila samo u tvom naručju. A ti si previše držao oči otvorene i nesvesno zatvarao srce. Nisi mogao videti moj pogled kad me držiš u svom naručju. Nisi gledao srcem. Uništila sam tugu u srcu i saznala tajne svemira da ti ih poklonim kad pred noge ti padnem. Zatvorila svima do svog srca pute, da od tebe nikad ne odlutam. A ti si me puštao polako. Kao balon nošen vetrom lepršala sam oko tvoje ljubavi, ali ti si kidao konce. A ja sam bez stida ubila prošlost. Zbog tebe. Ugušila krike bola koji su mi gospodarili dušom i šapat straha koji mi je bio za vratom. Sve sam svoje tebi dala. A nikad dovoljno. I sad ne znam šta da uradim. Šta da ti poklonim da bih zasenila šarenilo sveta koji te privlači i vodi daleko od mene. Ja sam samo osoba od krvi i mesa, sa osećanjima. Ne mogu podneti da budem samo još jedna lutka kojom ćeš se poigrati čisto da bi umirio svoju savest i onda me uredno vratio na policu. Ja živim, dišem, osećam, ja te volim a ti nikako da shvatiš. Čak i kad kažem da je dosta- nije dosta. Jer pre nego što odeš počneš da mi nedostaješ i onda shvatim da te još uvek volim. Uvek iznova. A tebi nikad ničega dovoljno...

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Zagrljaj    Čet Dec 06, 2012 5:22 pm

Gluvo doba noći.... Čuje se samo stari sat i vetar koji fijuče napolju. Čudno hladno vreme za mesec maj. Sedim sama u sobi. Shvatam da nedostaje deo slagalice, deo savršene slike, deo mozaika, ili čega već... Nedostaje deo moje duše i srca. Nedostaješ ti ljubavi. Koliko sam samo noći provela budna, plačući zbog proklete daljine koja nas razdvaja... Koliko sam se samo puta budila misleći da ću videti tvoje usnulo lice, ali ga nije bilo kraj mene. Ne slutiš koliko sam noći provela budna jer su mi falili tvoj glas, zagrljaj, lik. Mnogi ljudi nisu svesni koliki je blagoslov zagrljaj. Meni uvek nedostaje taj jedan-tvoj. Grle me mnogi ljudi, ali nijedan zagrljaj ne može zameniti tvoj, ničiji zagrljaj ne izaziva u meni onu slatku drhtavicu, ničiji zagrljaj ne donosi takav mir i sigurnost. Znam da će jednog dana sve to proći, da ćemo biti zajedno... Tada ćemo se smejati svemu kroz šta smo prošli. A nije nam bilo lako... Godine i daljina... Dve najveće prepreke s kojima se uspešno borimo kao da rade protiv nas. Ali, ljubavi, znam da u nama ima dovoljno snage, vere, iskrenih osećanja koja će nam pomoći da pobedimo. I tada će sve ovo biti daleko, izgledaće samo kao ružan san nakon kog sam se probudila ušuškana i sigurna u tvom zagrljaju.

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Sub Dec 08, 2012 9:15 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Oprosti    Čet Dec 06, 2012 5:23 pm

Oprosti... Mala reč koja mnogo znači. Opisuje žal, brigu, kajanje... I treba je koristiti kao za tim ima potrebe. Ali, ljudi to ne shvataju. Ne shvataš ni ti... Zato je sada koristim ja. Da, ja, koja sam najmanje kriva tražim oproštaj. Ništa nisam skrivila, a toliko je stvari sakriveno iza moje mirnoće da odnekud iskaču čim osete pogodan trenutak. I onda se kajem, poželim da molim za oproštaj. Ali, za šta tačno? Šta je to za čim bih mogla da ja žalim? Ista ona koja je dala mladost, neiskvarenost, ljubav, brigu? Ista ona ja koja je davala i davala a nikad joj nije uzvraćeno... Ona koja je čekala, nadala se, molila, a niko je nije čuo... Zaista, za čim bih ja mogla da žalim? A žalim... Žalim što nikad nisam tražila, zahtevala... Žalim što sam uvek čekala u mestu, ali ne i krenula prema cilju... Samo, ne žalim zbog ljubavi... Zbog toga se, dragi, nikad ne žali. Ne mogu žaliti za svakim osmehom koji sam poklonila, za onim neprospavanim noćima, ne žalim čak ni za stvarima kojih sam se odrekla. Zapravo, žalim što se TI nisi borio. A mogli smo biti srećni, mogli smo uhvatiti onaj tračak duge neuhvatljive boje ljubavi. Samo, izgleda da je naša duga bila previsoko. Zato te molim, oprosti... Oprosti što sam te volela, ali još nisam prebolela.

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Sub Dec 08, 2012 9:16 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Suza    Čet Dec 06, 2012 5:25 pm

Opet sam došla u onu istu sobu. Sobu gde sam odgledala toliko drama, tragedija, a tek poneku komediju. Učestvovala sam i ja u tvojim tragedijama i uvek ostajala na tom istom hladnom, prljavom podu, da na dlanu prebiram suze. Tebi je oduvek bilo lako da odustaneš i pobegneš. A uvek se tu vratiš. Jer, tu je uvek sve isto... Tvoj bezobrazluk i moja patnja... Kao savršeni par u uglednom društvu. Ali, ne mogu ja bez toga. Kao da me noge same nose tu, gde sam toliko noći provela na hladnom betonu, u prašini sopstvenih poraza i strahova, tu gde je toliko bisera prosipano da se ovaj hladan beton više ne prepoznaje. Ali, ti si slep za njih. A i zašto bi ih primećivao? Ni ovaj put nije drugačije. Opet sam sama došla. Pitam se zašto sam uopšte došla, kad znam svaku tvoju masku, svaku tvoju predstavu mogu napamet odrecitovati? Možda volim samu sebe da mučim. Ne znam ni sama. A od tebe, ovog puta, samo tišina. Ni reči, jedva poneki pogled. Pa nisam ja vazduh! Reci da je u sobi haos, izvini se! Pitaj šta ja tu tražim! Viči! Vrišti! Bilo šta... Pokaži da se ispod te tvoje maske savršene hladnokrvnosti krije čovek koji voli, mrzi, ljuti se, pati, oseća... Pokaži da me primećuješ. A znam da bih ti pola sveta srušila kad bih se okrenula i otišla. Ali, ne vredi. Moja mala stopala su zaboravila praviti korake bez tebe. Oduvek sam u tvojoj senci. Ne umem ja napraviti korak koji će odvojiti naša dva sveta. Ne umem ja sama izaći iz te sobe. A ti si konačno progovorio. Hladno me gledaš u oči i ponovo mi pričaš tekst jedne davno odslušane predstave. Ne trudi se! Ćuti! Svaku sam predstavu već odgledala! Nisam ja blesava da zaboravim kako si mi vadio srce i ostavljao me da krvarim tu, pred tvojim nogama, dok si ti nemo posmatrao moje malo, izmučeno biće. Nikada nisam upoznala nekog takvog. Ponekad pomislim da je i kamen mekši od tebe. Ali, previše te dobro znam. Predugo klečim pred tvojim zidinama, znam im svaku pukotinu. Predugo slušam tvoje predstave, prepoznajem svaku tvoju manu, svaku tvoju slabost... Ne trudi se da namestiš najšareniju masku koju imaš. Bar se zbog mene ne trudi... I na kraju, opet, stari gosti. Moje suze. Poželim da budem jaka, da ne rasipam te bisere po tvom prljavom podu, jer ti ih ne umeš čuvati, ali ne sluša me srce. Ostaviću ti jednu suzu tu, kao dokaz da sam bila. Možda se sapleteš o nju, možda te podseti na mene... Možda... Možda otopi taj led kojim si okovao srce, dušu, osećanja i zbog koga ja polako venem tu, pred tvojim očima. Možda je samo jedna dovoljna...

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Sub Dec 08, 2012 9:16 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Naivno...    Čet Dec 06, 2012 5:25 pm

Naivno sam verovala. Jednom i nikad više... U tebe, u sebe, u ljubav, u nas. Sada naš svet samo čuvam u sebi kao tužnu uspomenu. I tek poneki put prošetam tim ulicama, projezdim dobro znanim bulevarima i ostavim poneku suzu kao svoj trag. A bio si mi sve. Moje jutro, moj dan, moj život, moj san. Sada, dan bez tebe, kao godina je dug. Ali znam da moram dalje. Ima onih kojima trebam. Baš ovakva, izgrebana, izubijana, izmučena... Tužna i iscrpljena. I to sam ja. Nisam htela da mi poklanjaš zvezde, niti da mi mesečev sjaj uplićeš u kosu, ali sam želela da sa mnom gledaš zvezde, da zajedno maštamo, da dobijem mrvicu tvoje pažnje. A nisam. I to boli. Mnogo više nego što slutiš. Ponekad, neki nepoznati ljudi misle da mogu da sude o meni. Ne! Ne mogu! Jesu li oni mojim cipelama prošli kroz moj život? Ne! Jesu li oni poneli deo mog bola ili komadić sreće? Možda mogu o meni reći da sam površna... Neki će reći i naivna... Možda i egocentrična. I možda sam sve to ja. Ali niko sada ne vidi ove suze... Niko ne čuje ovaj vrisak koji gušim jastukom. Ne čuješ ga ni ti. A znaš me. Bolje nego sebe. Znaš da teško podnosim bol, a ipak me je lako povrediti. Nema veze, dragi moj... Idi, široko ti polje. Jednom, kada te sve te ljubavi sadašnje ostave setićeš se možda jedne lude koja je plakala za tobom. Setićeš se da si i ti radio iste stvari, da si ostavljao, lomio, gazio. Ali, onda, moći ćeš verovatno sve da gledaš u oči. Sem sebe. Savest ti neće ostaviti miran san. I onda ćeš se kajati. I shvatićeš šta si imao i izgubio. Ali, kasno... Ipak, biću čovek... Pružiću ti ruku utehe i potreban oproštaj. Ali, neću zaboraviti...

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Sub Dec 08, 2012 9:17 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Ti uvek ostaješ...    Čet Dec 06, 2012 5:26 pm

Prodje sve, ovo vreme koje nas izjeda, prodje mladost, prolazimo mi. Samo znam da će jedno zauvek ostati u meni. I posle mene. Ostaće kao trajno svedočanstvo nečeg čistijeg, većeg, lepšeg od jeftine realnosti kojom smo okruženi. Sve sam svoje spustila na tvoj dlan i više ništa nemam. Mogu ti tražiti samo da pogledaš u srce koje čezne za nečim vanvremenskim. Kad bih samo mogla tvoju zenicu da smestim u svoje oko, pa da onda vidiš koliko te ima u mojim rečima, pokretima, u svakom uzdahu... Sem tebe nema u meni ničeg osim straha. Zauvek ćeš ostati tajna koju teško otkrivam. Moja najveća čežnja i radost. Ti si ona mala suza koja nikad ne napušta oko. Ti si najlepši prizor tih očiju koje su postale slepe, a vide više nego ikad. Ne, to se ne može nadmašiti. Postao si suština ovog mog malog bića. Pozvala bih sve uši koje su slušale o tebi da ti kažu o svim mojim strahovima, nadanjima, željama... Ne može se sa mog lica izbrisati osmeh kad si tu. Kao da magija ili nešto i meni samoj nepoznato, drži moje biće tako zavisnim od tvoga. I ne mogu se ja boriti protiv toga. Previše su moja pleća slaba za to. Ti si postao neraskidivi deo mene zauvek. Tražila sam, ne mogu reći da nisam, ali nisam našla. Nisam našla dovoljno velike reči da zasene lepotu onih sedam slova spojenih u dve male... VOLIM TE! Ništa osim toga moja darovita ruka nije mogla da sklopi kao savršeni mozaik našeg postojanja. I znam da će naša ljubav ostaviti bar neki trag u svetu. Jer, to nije obična ljubav. To je ona ljubav koja prevazilazi granice razuma, norme tradicionalnosti. To je ona ljubav koja nadilazi večnost. Nemoj mi ništa na ovo reći, jer je svaka reč mala. Čak ni ja nisam našla neke veće reči. A išla sam svim trnovitim putevima moje duše u potrazi za tim nenadmašnim rečima. Ali, ostaje samo ono VOLIM TE... Znam da ti mogu tražiti sve. Ali, ne trebaju meni zvezde sa neba niti biseri iz najtajnijih dubina vode. Htela bih samo da obećaš... Ako nekad padnem u ovoj avanturi zvanoj život, ne zastaj. Ne osvrći se. Hrabro podigni glavu i nastavi dalje. A ja ću ustati i stići ću te. Znam da hoću, jer dokle god imam tebe, ovako mala sam velika, ovako slaba, ja sam najjača. Nemoj ljubavi u to nikad da posumnjaš. Jer sve drugo može proći, ali ti uvek ostaješ.

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Sub Dec 08, 2012 9:18 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Po starom dobrom običaju   Sub Dec 08, 2012 9:14 pm

Po starom dobrom običaju...
Vratio si se kad sam se najmanje tome nadala. Umeš da izabereš pravo vreme. Ono koje će me najviše povrediti, koje će najbolje produbiti ranu koju smatraš svojim umetničkim delom. U tome si maestralan.
Po starom dobrom običaju...
Opet si sa sobom doneo bol, suze, bes... Ne dozvoljavaš da zaboravim. Taman oči presuše, srce počne iznova da kuca i ranu prekrije melem oproštaja ti se vratiš. Još hladniji, još bezobrazniji, još nemilosrdniji. Taj tvoj bezobrazluk je izgleda, svima dosadio, osim meni. Samo sam ja dovoljno hrabra ili dovoljno luda da se suočim sa njim. Kad god te vidim, primetim na tebi poneku promenu. Shvatim... Voliš me manje.
Po starom dobrom običaju...
Doneo si i poklon. Naravno. Kao i uvek. Suze. One gorke, neprebolne. Taman u sebi ugušim vrisak kojim bih izbacila sav čemer, bol i jad, ti mi opet dodješ. Ne dozvoljavaš da oprostim. Mislim da bi me oproštaj zalečio. Ne izlečio, to nikada niko neće moći. Rane koje si produbio su preduboke. previše je suza proliveno. I kad god srce počne ponovo da kuca, pojaviš se ti. I ono stane. Na tren... Samo da me podseti na sve bolne godine odbačenosti, nebrige i nemara. Samo da me podseti šta sam sve dala, a dobila ništa. Samo da me podseti da tebi nikada neću biti dovoljno dobra.
Po starom dobrom običaju...
Opet krivim sebe. Opet mislim da imam previše stvari koje vučem za sobom. Tebi su preteške. A ne vidiš da su sve tvoje. Opet mislim da sam ja problem. Niko drugi do ja. Ona koja je najmanje kriva. Koja je sama noćima plakala, koja je bila u stanju da nekome izvadi srce iz grudi, da prodje kroz plamen zbog tebe. Za tebe... A ti... Dušu si mi projeo. Ostavio si rez koji svi vide, ostavio si srce da krvari i otišao sa smeškom. A te kapi, još uvek padaju tebi pred noge. Ali, tako su male, tako bezvredne.
Po starom dobrom običaju...
Oni koji najviše daju, najmanje dobiju... Staro je to pravilo. I tačno. Ti si me tome naučio. A sve sam ti dala. Sa svima se borila za tebe. I šta sam dobila? Ništa! Eto šta! Odbacio si me kao stari predmet koji se može staviti u neku kutiju gde će ga prekriti prašina zaborava dok ga potpuno ne izbaciš iz svog života.
Po starom dobrom običaju...
Sve one rane za koje sam mislila da su zacelile, opet su tu, samo još bolnije, još strašije... Jer... Još uvek volim biće koje mene ne voli. A mislila sam, promeniće te ljubav. Oh, kakva zabluda! U tvom rečniku to je nepoznat pojam. Nalik paranormalnoj pojavi. Žao mi je što to nisam ranije naučila. A svim silama sam se borila da me zavoliš. Sredstava više nemam. Ni snage. Ovde ostajem. Poražena, sa prašinom u očima i tugom u srcu.
Po starom dobrom običaju...
Ostavio si me bez nade. Imam još samo ove reči. Naravno, nećeš ih pročitati. Nisu one dovoljno vredne za tvoje uši ni dovoljno lepe za tvoje oči. Ali, ja nemam gde sa ovom tugom.
Po starom dobrom običaju...
Ti mene nikada nećeš voleti. Ja tebe ne mogu preboleti...

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Lom, krš i nered   Sub Dec 08, 2012 9:19 pm

Lom, krš i nered... Tako bih opisala svoje misli. A svuda si ti! Čak i u tom neredu prepoznajem tebe. Uvek i samo ti. Kao da se ja ne računam. Da li se zaista kada volimo, naše misli i emocije ne računaju? Da li uvek stavljamo onu drugu stranu ispred sebe? I što je još važnije, zašto to radimo? Ne mogu dati odgovore na ova pitanja. Da ih imam sada ne bih bila ovde.
Opet su me zaslepile tvoje slatke reči i blještave maske, tvoja obećanja ispod kojih se kriju samo laž, trulež i patnja. Ali, ti tako dobro umeš da me vrtiš oko svog prsta. Pokloniš mi komadić neba, tek da sasvim ne svenem tu pred tvojim nogama, a onda mi uzmeš mnogo više od onog što daš. I tako u krug. A ja ti ne umem reći dosta. Ili ne želim. Možda te previše volim. Ili premalo volim sebe. Nije ni važno.
Davno su iščezle dugine boje iz mojih očiju. Više se ne umem radovati sitnicama kao ranije. Htela sam te naučiti da je za sreću potrebno malo. A tražeći put do tvoje sreće, izgubila sam svoju. Ironično. Nakon svega ti ne mogu reći da odeš. Iako ponekad to želim. Da, ponekad se u meni javi želja za srećom, slobodom, vazduhom. Ali, to podrazumeva da se odreknem tebe. Na tu cenu nisam spremna. Radije ću ležati tu, u blatu koje si doneo, gušeći se u suzama i bolu, nego se odreći tebe. Neki bi rekli čista glupost, drugi bi to opravdali ljubavlju. A istina je, zapravo, da ja ne znam kako ću bez tebe, da se bojim nekog drugačijeg, srećnijeg sutra, nekih tuđih očiju, reči. Zaboravila sam se ja radovati.
Dugo se moje oči nisu osmehnule nikome. A srela sam toliko onih kojima vredi pokloniti osmeh. Zaboravila sam ja kako se na licu stvara ta kriva linija. A ranije su mi govorili da nosim osmeh u očima. Odneo si ga. Odneo si i srce, dušu, sreću. Suze, koje se slivaju, više ne brojim. A znam da moje suze vrede. Isto kao što znam da ih ti ne zaslužuješ. Ali, srce odlučuje. Može glava hiljadu puta ponoviti dosta, to neće vredeti. Uvek je kod mene srce odlučivalo. I greška je što sam oduvek znala da ga poklonim onome ko najmanje zaslužuje. Nisi ni ti izuzetak. Tako si se lepo igrao mojim srcem. Gazio si kad je to najviše bolelo, vrteo oko prsta poput igračke. Davao i uzimao od mene sve što si hteo i kako si hteo. Ja sam ćutke brojala rane. One koje niko nikada neće zaceliti. A ti ih čak nisi ni primetio.
I kada mi posle svega dođeš tako savršeno hladan, tvrdoglav, bezosećajan poželim da se smejem na sav glas. Poželim da smehom izbacim sve one suze, svu onu tugu, patnju, gorčinu, bes. A ti to ni ne primetiš. Samo se pojaviš kad se najmanje nadam i opet mi oduzmeš mir, dah, snagu. A tako mi mnogo treba da posle tebe to vratim. Ovako je zanimljivije. Znaš da ću ti aplaudirati posle svake savršeno izrežirane predstave u kojoj sam uvek ja glavni negativac, a najviše gubim. Znaš da ću posle svega ljubiti stope gde prođeš dok odlaziš, dok me ostavljaš da se borim za svaki bolni uzdah, za svaku suzu koju niko ne vidi. Nije smešno. A želim se smejati, jer drugih sredstava za borbu nemam.
A svi misle da sam jaka. Priznaj da sam makar bolja glumica od tebe. Možda sam na mnogo načina promašeni slučaj, ali u jednom sam maestralna. Umem da izgledam jako, čak i dok padam. Umem ugušiti suze u oku čak i kad bih vrištala. I iznad svega, umem ti savršeno oprostiti kad god me živu ubiješ.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Preživela sam   Sub Dec 08, 2012 9:20 pm

Poželim samo da te vidim. Samo da saznam da li bih preživela. I onda se zapitam šta bih ti rekla. Ne brini, ne bih ti rekla da te još uvek volim. Ne bih ti rekla da kad čujem tvoje ime, srce zastane. Ne bih priznala ni da posle tebe nikog nisam imala. A i ne želim. Jer u svakom tražim tebe. I nisam našla tebi sličnog. Sećam se, na početku sam se premišljala, ali na kraju odlučila da pokušam. Šta je moglo da me košta? A košta me, ljubavi, mnogo. Košta me mnogih neprospavanih noći, izgubljenih dana, meseci. Košta me srca, toliko da sebi više ne mogu priuštiti luksuz kao što je nova ljubav i sreća sa nekim drugim. Znaš, nedostaješ. Još te svake noći srećem u snovima. I poželim da vrisnem kako te volim, ali ti ionako ne bi čuo. Naučio si da ne slušaš moje reči. Naučio si da ne vidiš moje suze. Ali, ne brini. Preživela sam. Sada, znam da moram dalje. Još neko vreme će boleti. Razarati. Još par neprospavanih noći u kojima ću čekati poruku koja neće doći. Ne meni. Par jutra sa tragovima suza. I ne mogu ti oprostiti. Ne i ovog puta. Možda moje srce nije dovoljno veliko za to. Ili samo previše boli. A prestaće. Još uvek izbegavam Balaševića i ne pevušim ljubavne pesme. Još uvek mi miris ljubičica i jorgovana budi sećanja na naša jutra, ali zavoleću neko drugo cveće. Još uvek krijem suze. Znam da si daleko. Previše. Piješ kafu i čitaš samo naslove u novinama. Usput iskucaš koju poruku ili obaviš par telefonskih razgovora. Ja sam samo sećanje. A ti meni sve. Ali, za par godina, srešćemo se. I neće biti suza. Niko neće znati da smo se nekada... Ali znaćeš ti. Znaću i ja.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Uspomene    Sub Dec 08, 2012 9:21 pm

Tako je divno kraj sebe imati voljenu osobu koja će ulepšati život, koja će dosadan kišni dan obasjati ljubavlju i radošću. Čeznula sam za takvom osobom. I sasvim neočekivano je pronašla u tebi. Oduvek sam znala da si opasan za mene. Zato i nisam htela da dozvolim da mi pridješ blizu. Ali ti si pronašao put do moje duše uprkos svim mojim odupiranjima. To nisam tražila, nisam želela. Moja hladna osećanja su se borila protiv ljubavi koju smo oboje osećali. Onda sam sve uništila i sebe osudila na život sa bolom i uspomenama. Ti si otišao daleko, u drugi grad, u neko drugo sutra. A uspomene mi dolaze kad se najmanje nadam. Želim da si ovde, čak i onda kad ne bi trebalo. Uplićeš se u moje misli kad se i ne nadam. U toku dana pronadjem toliko sitnica koje želim da podelim baš sa tobom. Sve me podseća na nas. Još uvek obilazim naša mesta, tražeći miris srećnih dana, zauvek nestalih. Da li je to ljubav? Da li je ljubav kad se ista osoba iznova vraća u misli i kad sa njom želimo da podelimo čak i potpuno nebitne sitnice? Mnogi bi se složili da jeste. Samo ne znam zašto sam to morala da saznam onda kad nisam bila spremna za to... Sada patim. U vreme pljuskova namerno izlazim napolje da bih mogla da plačem zajedno sa nebom, sa nebom kome sam poklonila svoju dušu za tebe. Želim da plačem, da vrištim, da iz sebe izbacim gorki ukus žuči, mentola, boli zbog propuštene šanse... Želim da te mrzim, ali uzalud... Sa svakim otkucajem srca volim te više nego prethodnog trenutka, a manje nego sledećeg. U svakom tražim tvoje plave oči, njihov sjaj, toplinu, nežnost koju sam u njima pronalazila za sebe. Ne sećam se, od kad si otišao, trenutka kada sam se iskreno smejala. U mojim očima se još uvek nazire odsjaj suze koja nije potekla dobro znanom putanjom. U mojim očima se vidi odsjaj ljubavi koju ti nisam naglas priznala, odsjaj uspomena koje ne blede. Sećam se dana kad smo se upoznali i kad sam se izgubila u tvojim plavim očima. Sećam se osećaja sigurnosti koji sam pronašla u tvom zagrljaju, podrške koju si mi pružao i ljubavi koju mi je tvoje veliko srce nesebično poklanjalo, a koju sam ja sebično odbijala. S +ećam se i boli zbog toga što sam te svakodnevno vidjala, boli zbog neostvarenih snova i odbijanja ljubavi iz neobjašnjivih, a ipak samo meni znanih razloga. U meni živi i patnja zbog tvog odlaska, zbog daljine i razdvojenosti. Usamljena sam od kad si otišao. Nisam sam, oko sebe i dalje imam isto veliko društvo, ali ne želim da ovu bol podelim ni sa kim od njih. Ne želim da neko sazna šta sam olako odbacila i kakav sam pakao zbog toga proživela. Iako su ove uspomene bolne, one ne blede. Uvek su tu, u meni, u srcu, u glavi. Iz njih učim. One mi daju snagu da smelo koračam kroz život. One su me naučile da ništa ne treba čekati, već da svemu treba hrabro ići u susret.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Jesenja noć    Sub Dec 08, 2012 9:22 pm

U moje naručje te donelo proleće. Ono vreme kada je sve cvetalo. Činilo mi se tada da cvetam i ja. I cvetala sam, tu, u tvom zagrljaju. Bila sam beskrajno srećna i kolebljivo tužna. To je srž mog bića. Uvek moram nositi tu neku tužnu notu. Ne mogu bez nje, ne osećam se potpunom. A ti si mi rekao da ćeš je zauvek oterati jer voliš kad se moje oči smeju. Govorio si mi još tada da imam neki čudni sjaj u očima, da su to one oči koje sve vide, pa i ono sakriveno- dušu.
Ali, ti si savršeno dobro znao svoju da kriješ. Shvatio si na vreme kako me možeš zavarati šarenim osmesima i slatkim rečima. Kupovao si šećerleme a prelivao ih mojim suzama. Nisam ja o tebi znala puno. Dozvolio si mi tek da naslutim poneki deo koji bi me zarobio svojim šarenilom i onda lako kao vihor nestao. A ja sam zidala kule i tvrđave oko našeg sveta. Možda je to bila greška. Možda nisam smela da zatvorim taj naš svet za okolinu, jer sam tako i tebe zatvorila. Ali, zatvorila sam te i za mene, koja sam bila graditelj tog sveta. Nisam znala da ćemo se izgubiti u hodnicima i tražeći izlaz zauvek zaboraviti jedno na drugo. A zaboravljali smo. Pomalo.
Kidao si moje srce deo po deo. Uzimao si onoliko male delove tek da me zapeče, ali ne i zaboli. Nisam ni primećivala. Primetila sam tek kada je bilo kasno. Jedne jesenje noći kad si otišao. I nisi se vratio. Tada me prvi put bolelo. Onako istinski. Jako. Htela sam da plačem, a nisam ni bila sigurna da imam valjani razlog. Nisam plakala. Kad sam konačno dobila razlog za suze onda njih nije bilo. Presušile su. Ne znam da li si se ti izgubio ili sam ja zapela između tvojih slabosti i svojih očekivanja. Ali shvatila sam da nisi vredan mojih suza.
Suze dolaze iz duše. Jedinog dela mene koji nisi želeo, a najlakše si dobio baš taj deo. I onda sam obećala sebi da neću planirati. Ništa. Nikad. Da ću svoje srce držati otvorenim, ali će katanac ostati na njemu. tek toliko da napomene da se moje srce mora zaslužiti. I živeću od sitnica.Jer one su sreća. Poneki osmeh u prolazu, tek da zagolica. Kolač u sred dijete. Prvi sastanci. Zalazak sunca. Sveže isceđeni sok. Značajan pogled. Male stvari. Velike torbe. I naučiću da sebe povedem putevima između planiranog i neočekivanog tek da bih pobegla od površnosti svakodnevnice.
A ti... Ako poželiš da me nađeš, prošetaj koji put između ponosa i očaja. Možda sam se tamo zaglavila tražeći tebe i onu jesenju noć kad si zatvorio vrata našeg sveta.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Srce koje pati   Uto Dec 11, 2012 11:39 pm

Posmatrala je kako snežne pahulje sleću na njen grad koji je toliko volela. To je grad u kom je bila srećna, tužna. nadala se, čeznula. Šetala je gradom koji je u sebi krio toliko uspomena. Bila je tužna i usamljena. Išla je bez pravca i cilja.
Uspomene su je već dugo opsedale. Patila je za prošlim vremenima, za trenucima koje je prekrila samo magla prošlosti i njena seta. Pred oči joj je iskrsnulo njegovo lice. To lice je bilo tako drago, tako blizu, iako je on bio daleko od nje. Nije imala snage da se bori protiv te uspomene. Ali, ona je bila samo prva u nizu. Ostale su se nizale same od sebe, mameći joj i osmeh i suze istovremeno.
Setila se dana kad su se upoznali. Pogledala je u njegove oči i u njima videla dubine okeana. Borila se protiv osećanja koja su te plave oči izazvale u njoj. Posvađali su se. Mislila je da je uobražen i nadmen. Ubrzo joj je pokazao da se prevarila. Počeli su da se druže. Očarala ju je toplina koju je posedovao. Postajali su sve bliskiji. Ali, onda joj je priznao da je voli. Svu snagu svoje ljubavi je prosuo tu, pred njom. Nije bila spremna za jačinu takve ljubavi. Ostala je bez daha i bez glasa. Nije znala šta da kaže. On je to shvatio i pustio je da prihvati osećanja koja joj je prosuo pred noge.
Odbila ga je. Odbila je tu ljubav koja joj je tako iskreno ponuđena. On je to razumeo. Ali nije odustao. Uvek iznova i iznova bi joj nudio svoju ljubav i sebe, a ona je to odbijala. On je to prihvatao, ali je ostajao uz nju. Bio joj je oslonac i podrška kada bi posustajala. Bio je tužan kada je ona tugovala i srećan kada se i ona radovala. Nisu ni morali da izgovore svoja osećanja. Razumeli su se i bez reči.
Neočekivano, jednog dana joj je rekao da ide u drugi grad. Nije znala da li da plače ili da se raduje. Htela je da mu olakša i sve vreme je bila nasmejana. A tako se plašila. Nije znala kako će dalje bez njega, bezz tih dragocenih saveta, bez njegovog razumevanja i podrške koju joj je uvek pružao. Sakrila je svoje strahove od njega, sva ta pitanja na koja nije imala odgovore u nadi da će mu to olakšati odlazak.
Ali, taj odlazak je sve promenio. Kako je ona tada samo patila. Kao da joj je neko čupao srce iz grudi. Pitala se zašto mu nije priznala da ga voli, zašto je krila tu ljubav, zašto ga nije prihvatila.
Želela je da urla na sav glas, da ga moli da se vrati, da je ne napušta. A samo je ćutala. Ostala je hladna i nedostižena, ista onakva kakvu je on poznavao oduvek. Držala je svoje srce zaključanim, a kada bi ostala sama sve suze koje su pretile da se sliju, klizile bi niz njene obraze. U tim trenucima je ćutala. Nemo mu je priznavala svoju ljubav na bezbroj načina. Nikome nije dozvoljavala da sazna za tu ljubav, to je bila njena i samo njena tajna. A ta tajna je gušila, želela je da od nekog čuje bar reč utehe. Vreme je prolazilo i ona se navikavala na život bez njega.
A on je nije napustio. Dolazio je kad god je imao vremena. Daljina mu nije bila prepreka. Međutim, svaka njegova poseta za nju je bilo kao otvaranje nove rane.
On se navikavao da je neće imati. Ponudio joj je iskreno prijateljstvo, ne znajući šta je njeno srce skrivalo. Potisnula je svoja osećanja i prihvatila to prijateljstvo. Sve je mogla da podnese, ali ne i da ga izgubi. Znala je da je niko neće nikada razumeti kao on.
I kada je, kao sada, patila znala je da to i on zna. Osećala je da i njegovo srce drhti, da i on pat zajedno sa njom. Ne, uspomene ne donose olakšanje, ali bilo je lakše suočiti se sa starim patnjama, nego naći snage za prihvatanje novih. Suza je klizila niz obraz. Ubeđivala je sebe da je to od hladnoće, a znala je da samo bezuspešno laže sebe.
Sa novim patnjama suočiće se nekog drugog dana, kada i one postanu stare. Imala je toliko toga iz prošlosti da preboli, kad nije bila dovoljno hrabra da se suoči sa sadašnjošću.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Kad progovori duša   Uto Dec 11, 2012 11:41 pm

Život zna da boli, ali ga te patnje čine lepim. Tako učimo da prepoznamo sreću. Ljubav je pokretač svega. Ali, i ona ume da donese patnju. To sam osetila na svojoj koži. Naša ljubav me jeste promenila, ali sam zbog nje puno i patila.
Dan kao i svaki drugi tog leta-lep, sunčan, veseo, a u mojoj duši vlada haos. Oluja osećanja mi muti razum. Gubim se u plavetnilu tvojih očiju. Ne znam šta da ti kažem. Nemo stojim, suočena sa istinom da odlaziš, da te gubim. Da, baš je takav bio taj dan. I dok ovo pišem, to sećanje mi donosi nemir, patnju, suze kojima ne dozvoljavam da poteku.
Istina, prema tebi sam bila hladna i okrutna. Ali, kada sam shvatila da odlaziš, čini se, nestala je santa leda kojom je bilo okovano moje srce. Shvatila sam da gubim osobu koja je bolje no iko znala da me uteši, da mi u trenucima očaja izmami osmeh, koja je znala da i kroz ćutanje razume neizrečene misli i osećanja. I, kada se, kao sada, vraćam u taj dan kroz misli, znam da ću doživeti neku drugu bol, otvoriti neku novu ranu koju će vreme pretvoriti u trajni ožiljak na mojoj duši.
Ne želim da poverujem da odlaziš, da te zauvek gubim. Posmatram tvoje oči i polako mi do svesti dolazi misao da ih možda vidim poslednji put, da se nikada više neću izgubiti u njima, ili videti svoje nebo mira i spokoja. Suze prete da se sliju niz obraze, a ja želim da ostanem jaka. Volela bih da u tvom sećanju ostanem vesela, nežna, nasmejana, lepršava, poput vihora. Okrećem glavu, u nadi da ću tako izbeći susret sa istinom. Ali, ona je tu, bolna i neuništiva. Vetar mi donosi tvoj miris, a izdajnička suza se sliva niz obraz. U njoj su sakrivene moje patnje i čežnje. Čeznem da te molim da ostaneš, da me ne napuštaš. Čeznem da ti kažem da nisam tako jaka, kao što izgleda. Ali, ne, ćutim i puštam da u srcu naraste bes zbog slabosti. Dozvoljavam sebi suze, pre nego što zauvek pokidamo lance koji su nas vezivali.
Umesto da ti pokažem svoju ljubav, bol, slabost, ja besnim. Molim te da ideš, da mi ne nanosiš bol, a sve što u stvari želim da kažem je da čeznem za tvojim zagrljajem i toplim rečima utehe. Kao i uvek, ti razumeš neizrečeno i prilaziš mi. Shvatio si bolna osećanja u mojoj duši.
Spuštaš mi nežan poljubac u kosu i obećavaš da nas niko i ništa neće razdvojiti, da niko neće prekinuti tu čarobnu nit dva mlada srca, povezanih na čist, nežan i nesebičan način. Polako odlaziš, a meni se čini da mi čak i vetar šapuće tvoje ime. Okrećem se i gledam kako nestaješ u daljinu. Suze teku niz lice, kao bujica vode u vreme letnjih oluja.
Ostajem sama, izgubljena, povređena. Sa vidika gubim i tvoj poslednji obris, a suza pada u ruku u koju si mi stavio privezak sa svojim imenom.
Tako si blizu, a tako daleko.
Sunčev zrak mi pada na lice i vraća me u sadašnjost. Opet plačem. Ne želim da izgubim ovo sećanje, iako me boli. Duša jeca tvoje ime, a ja opet u ruci držim tvoj privezak. Polako se mirim da je kraj nečeg lepog. Nečeg što još nije ni počelo. Ali, ostaju uspomene u duši. Iako sam tada bila zbunjena, uplašena, izgubljena, sada shvatam da je tako moralo da bude. Ko zna zašto je to dobro.
Iako mi otvaranje ovog sećanja donosi bol, ono mi istovremeno daje snagu. Želim da ostanem jaka, ali nežna. Želim da kad se vratiš ponovo budem tvoj veseli, lepršavi vihor. Propustila sam mnogo toga,ali više nemam snage. Jedan izgubljenii dan je kao jedan neproživljeni život. A previše sam propustila.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Slomio si me...    Uto Dec 11, 2012 11:41 pm

Da, slomio si me. Zapravo, nisi. Pretvorio si me u pepeo. A sve sam ti dala... Čak i ono što nisam nikada smela da dam. Ali nisi umeo primetiti šta imaš, šta dobijaš, a ništa ne daješ.
Bila sam ja u tom tvom svetu. Imala sam jedan takav i sama. Nalik tvom svetu. Bezosećajan, hladan, svet pun samokontrole i ponosa, svet pun bezobrazluka, drskosti i bezobzirnosti. A ti si ga srušuio. Oh, smešno, zar ne. Ti, koji si kralj tog svog ledenog carstva uništio si moje. A bilo mi je lepo tamo. Živela sam bez rizika, bez ljubavi, bez patnje. Dok se nisi pojavio.
Jedan trenutak, taj veličanstveni i jedini trenutak bio je dovoljan da tvoje oči probiju sve moje odbrambene mehanizme i bedeme, da zidine mog sveta sravne do temelja i da te dovedu do same suštine mog krhkog bića. Bilo ti je lepo tada. Slušao si reči koje sam nizala, uzimao sve što sam davala, a nisi se trudio. Ni oko čega. Posle svega, ne mogu reći da mislim da me nisi čuo. Možda je problem baš u tome što si uvek znao da čuješ prave stvari. Ali nisi umeo da ceniš ono što ti se poklanja.
Menjao si me postepeno. Neprimetno. Da ne stignem da se pobunim i povučem pre nego što sve izgubim. A onda... Počela je tvoja igra. Da, onda sam postala marioneta. Zajedno sa ovim ranjenim, krpljenim i jedva sastavljenim srcem. Ne znam da li ću ga posle tebe naći negde u ruševinama svega onog što si ostavio za sobom. Znam da ga sastaviti nikad više neću. Posle onakve ljubavi nikad više ništa nije isto. Bio si moje jutro, moja noć, moj dan, sat, mesec, godina. Bio si prostor i vreme. Bio si sve. Bio si, ali sada ne.
Nisam ja birala da me ostaviš ovde, samu, slomljenu, izgubljenu. Sam si postavio pravila igre. Sama sam pristala na to. Istina. Nisam ja pravila puno grešaka u životu, ali ono malo grešaka što vučem za sobom retko ko ume da izvede tako maestralno poput mene. Uvek sam pravila grešku koja je u datom trenutku mogla načiniti najveću štetu. Ni to ne ume svako.
Ali, za tebe, ne mogu reći da si greška. Nisi. Jer da jesi, ne bih te još volela, ne bih se sećala svih naših trenutaka, ne bih bila spremna da dušu prodam đavolu ako znam da ćeš biti srećan. A patim. Ne zbog sebe. Znam da ću preživeti. Jaka sam dovoljno za to. U stvari, nisam jaka- tvrdoglava sam. Preživeću iz čistog inata. Sebi. Tebe to ne dotiče. Ali, žalim tebe.
Možda mi možeš reći da nemam razloga da te žalim. Iako duboko u sebi znaš da sam u pravu. Nemaš ti ono što se kod ljudi zove duša. Ne možeš ti voleti čisto, jako, neiskvareno. Ne možeš dati sve što sam ja davala i što je još strašnije, ne možeš to ni primiti. I dalje misliš da nemam razloga da te žalim?
Ali, znaj da je moje srce veliko. Sve oprašta. Još jedna greška. No, protiv suštine svog bića ne mogu. Znam samo, srešćemo se kad-tad. I biću jaka, srećna, ispunjena. Tada ćeš videti šta je nekada bilo tvoje, a nisi bio svestan. I znam, patićeš. Kao ja sada. Ali, preživećeš. Suviše je tvoje srce siromašno da bi se slomilo zbog ljubavi. A ja... Pa, najgore sam preživela, zar ne? Mogu samo da idem dalje.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Pusta pozornica    Uto Dec 11, 2012 11:42 pm

Nestao si. Opet. Po ko zna koji put. Ne znam ni na koliko dugo. Valjda na onoliko koliko mi treba da se vratim u normalu. Pa da se opet vratiš i srušiš sve što sam postigla. Naše malo pozorište ostalo je bez publike. Naša pozornica mračna i prazna. Pusta. Nema tvojih šarenih maski ni blještavih kostima. Nema koga da zaslepe. Nema predstave. Počinju čak na neki čudan način da mi nedostaju. Iako uvek ja igram onu lošu stranu, negativca koji se bori protiv ljubavi.
Po tvom sam glasu umela naslutiti kakva će predstava biti. Da li ću biti ona loša, nezahvalna, nikad zadovoljna ili ću postati mala i slaba. Ali, kraj je bio uvek isti- ostajala sam uplakana, zbunjena, uplašena. Do neke sledeće predstave. A one su se nizale i lomile ovo srce. Mogla sam ti ga na tacni dati da si tražio. Dala bih srce da ga smeste u tvoje grudi. Možda bi tako i ti poneo deo moje boli... Ali ne, previše si ti ponosan i hladan za takve stvari. Nisam čak ni sigurna da shvataš šta znači bol. Naučila sam to upravo na tvojoj pozornici. Ne znam zašto si uvek dobijao jači aplauz.
Sada, kada nema publike, konačno mogu da prestanem sa glumom. Tu, u mraku izliću sve suze koje nisu bile deo predstave, a toliko su dugo čekale da izađu. Suze nikada nisu bile deo predstave. Ja nikada nisam imala valjan razlog za njih. A publika, željna zabave, nije ni volela da ih vidi. Ali, sada, kada nema nikog, znam da mogu, smem i hoću da plačem. Ne samo da plačem, već i da vrištim. Naivno sam pristala učestvovati u tvojoj igri. A u startu sam gubila. Ti si bio taj koji je izmislio igru, koji je smišljao pravila kakva su se u datom trenutku činila najpogodnijim, a ja... Mogla sam samo da te sledim. I naivno sam išla za tobom sve dublje i dublje u taj ponor...
Igrao si predstavu za predstavom. Neumoljivo. Tek povremeno, dozvolio bi mi da pomislim da sam preživela i da ću se oporaviti. A onda bi se vratio i doneo bi još teži scenario. Moje srce, koje je godinama sakupljalo ožiljke, puklo je. A ja nisam ni primetila. Ostala sam da ležim, daveći se u sopstvenim suzama tu negde na tvojim tragovima kad si odlazio.
Isto kao sad. Smo, ne znam kad ćeš se vratiti. I ne znam, smem li pokušati da životarim, onako slabo, samo da ljudi pomisle da sam jaka... A nisam. Od tebe se ne mogu oporaviti, mogu samo nastaviti dalje. Do tvog povratka i neke sledeće predstave.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Predugo ćutanje    Uto Dec 11, 2012 11:43 pm

Zaboravi sve... Ono ćutanje koje je reklo sve... Zaboravi i te prazne reči kojima nisi rekao ništa. Zaboravi na mene, moje srce i suze po kojima gaziš godinama. Zaboraviću i ja. Možda ću tek tada krenuti dalje. Nekako, sa zalepljenim srcem koje se ne može sasvim popraviti možda ću anučiti da verujem drugima, da verujem u lepo, u sreću... U sve ono u šta si mi ti ubio veru. Koliko god se trudila da poreknem, shvatam da tvoja ljubav boli, da je štetna za mene, da me već godinama uništava. Dozvolila sam drugima oko mene da me sputavaju, da me uče da ćutim i u sebi gušim bol, suze, bes, ogorčenost. Postala sam igračka u tudjim rukama. A ti si se za to vreme igrao mojim srcem i mojim strpljenjem. Nisi se osvrtao na moje suze i na moju bol. Dolazio si i odlazio kako je tebi odgovaralo. Ćutao kad je trebalo da kažeš nešto, govorio kad je najbolje bilo da me pustiš da sama prebolim. A ja sam se trudila da ti oprostim. Oduvek nalazila milion opravdanja za tebe. Ali više ne mogu. Moraš da znaš da si ti kriv što sam postala hladna, gruba i nedodirljiva. Ti si kriv što ne verujem u ljubav i sreću. Ti si kriv što bežim od ljudi i zatvaram se u sebe. Ali, proći će me i to. Ono što me ne ubije, samo me ojača. A tada ću doći da te pogledam u oči i da ti pokažem da sam te volela kao da nikad neću otići, ali si ti otišao i morala sam da naučim da prebolim i nastavim bez tebe. E tada ćeš shvatiti šta si izgubio. Ali biće kasno. Postala sam jača od tebe.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Nije mi ništa. A sve mi je.    Čet Dec 13, 2012 11:13 pm

Nije mi ništa. A sve mi je. Umeš li da osetiš moju samoću? Da je čuješ? Dodirneš? Nemoj mi je dirati.
Nije mi ništa. A sve mi je. Ne možeš ti čuti reči koje prećutim dok te mirno gledam, ne možeš osetiti ovo ludo srce koje žuri nekud, tamo, ovde, ne znam... Ne, ne možeš.
Možeš li mi obrisati suzu pre nego što se iz oka slije? Pre nego li mi ovlaži lice pred tim silnim narodom što samo čeka, kao pas da rastrgne nečiju bol...
Reci mi, možeš li oterati strahove, pomeriti vreme, vratiti suncu sjaj zarad mog osmeha?
Ne, nije mi ništa... A sve mi je. Reci mi one reči koje želim čuti. Ne krij ih od mene. Predugo čekam na njih. Reci pa makar bolelo. Samo pričaj. Znaš da volim tvoj glas. Dugo si me ostavio samu u mislima. Bojim se, zalutaću među silnim uspomenama. Zaglaviću između onog što sam bila i onog što želim da budem. A onda me nećeš naći. Zato mi pričaj. Bilo šta. Pričaj mi o sredama. Sreda je tako običan dan. Pričaj mi o snegu. O kockicama za Ne ljuti se čoveče... Samo pričaj.
Nije mi ništa. A sve mi je. Ne mogu više čekati. Ne znam da li ćeš doći. Čak su se i reči istrošile. Ne znam šta da te pitam. Videćeš. Nedostajaću ti. Ali, ne dozvoli da tada bude kasno. Jer, ponekad, kada nešto predugo čekamo zaboravimo šta uopšte čekamo i zašto stojimo u mestu. Dan ne stoji. Isklizava iz ruku, iz oka... I tako dan po dan, ostaje ih sve manje. Zar ti nije žao?
Ne, rekla sam da mi nije ništa. A sve mi je. Zašto se osećam poput ruže ostavljene na oluji i kiši? Zašto se osećam kao da ti samo čekaš da sama od sebe svenem? Kao da čekam da život jednostavno prođe... Meni treba života. Iskustva. Ništa ne može nadomestiti suze i smeh, uspone i padove, one bore na licu kraj usana, oko očiju što ih imaju naše bake. Ne oduzimaj mi to.
Ako mi ništa od toga ne možeš pružiti idi. Ali nemoj pitati šta mi je. Jer, ako ti moj pogled ne kaže, reči su suvišne.
Nije mi ništa. A sve mi je...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Negde, nekad, neko    Ned Jan 27, 2013 9:18 pm

Srela sam ga danas. Bio je sa njom. Vidim, srećni su. On se smejao kao onda sa mnom. Pahulje u njenoj kosi su se presijavale i sjaj se ocrtavao u njegovim zaljubljenim očima. Pokušala sam proći kao da ih ne poznajem, ali... On... Prepoznao me je. Njegovu vilu, malenu, sreću... Ima još imena, ali suviše je bolno prisećati ih se. Rekla sam da sam dobro. Zašto?Zapravo nisam dobro. Sve sam osim toga. Ali, kažu ljudi da vreme leči sve. Ne može se jedna haotična ljubavna veza i još haotičniji raskid preboleti tek tako. Vreme tu ne pomaže. Vreme samo zataškava stvari. Sve dok od toga ne ostane uspomena. Htela sam mu postaviti toliko pitanja one večeri kad je otišao, a od svih njih ostalo je samo jedno. Zašto? Ali, ne bi mi njegov odgovor pomogao. Nema on više ništa s tim. To je nešto što moram da raščistim sama sa sobom. Da, tako je... U takvim situacijama ne pomaže ni plakanje ni opijanje, ni vrištanje, ni kupovina do iznemoglosti. Tada se moramo suočiti sami sa sobom. Ne sa njim... Već sa sobom. Moramo se zagledati u dubinu svog bića. A suočiti se sa sobom je nešto najteže na svetu. Koja pitanja postaviti? Kako dati odgovore na njih kada nam se čini da se svet oko nas raspada? Za to treba imati snge i hrabrosti. Da se suočimo sa sobom i ono što je nekad bilo ostavimo prošlosti a okrenemo se onom što će tek biti. Demoni prošlosti dolaze pre ili kasnije. I obično onda kad su najmanje potrebni. Zato je dobro suočiti se sa sobom, tada neće biti nerešenih pitanja ni zakasnelih kako, zašto, gde smo pogrešili?Raskid se ne može preboleti. Znam to. Nažalost, iz ličnog iskustva. Kako preboleti nekog ko je bio u vašem biću, ko je slobodno vaše srce mogao nazvati svojim i tražiti da mu ga date na dlanu a vi ste to mogli uraditi. Zbog njega. To se ne može preboleti. Ali, možete reći sebi da je to dobro. Svaki kraj nečega je početak nečeg novog. Možda postoji enki suludi kosmički plan u kom ste i vi. Baš vi, tako sićušni i još jedna od nekoliko milijardi ljudi na ovom svetu ste u tom suludom planu. Negde neko čeka... Da vam bude poklon ili lekcija... Prihvatite to. Svejedno vi dobijate. Od ljubavi se ne umire... Osim u nekim romanima... Ali, to su romani... Ovo je stvarnost i treba je prihvatiti. Krenuti hrabro dalje. Gde vas noge nose. I zapamtiti da jedino vi držite konce svog života u rukama. Ne on. Ni njegova nova devojka. Danas sam prošla. I posle par ulica sam pustila suzu. Još uvek volim. Boli, istina. Ali, ko zna, možda se nekad vratim baš na to isto mesto i tu suzu pretvorim u osmeh. Znam da je on srećan sa njom. I znam da ću ja biti srećna sa sobom. Dok ne naletim. Znam da me čeka... NEGDE, NEKAD, NEKO...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Jednom "NJEMU"    Sub Feb 09, 2013 11:09 pm

Sneg ponovo počinje da pada. Stojim pored prozora i gledam negde u daljinu. Tu sam, ali moje srce je tamo, kraj tebe. Volim te. I boli me ova daljina. Kažu ljudi da ljubav menja ljude. Sada se slažem. Možda nisam uvek prema tebi bila najbolja, možda i neću uvek biti dobra, ali NIKAD ne sumnjaj u ovu ljubav. Ti si postao razlog mog osmeha. Ima te u mojim očima, rečima, u svakom otkucaju srca. Kad bi samo neko ko me slušao i posmatrao dok pričam o tebi mogao da ti kaže koliko te ima u meni... Čak i sve one sitne gluposti, kojih sam se odrekla zbog pogrešnih osoba, sa tobom ponovo izgledaju sasvim bezazleno. S tobom je lako smejati se i jedan sasvim običan dan se može pretvoriti u dan iz savršenog sna. Znam da nekad deluje kao da svoje misli i srce zatvaram pred tobom, kao da se povlačim u samu sebe, ali čak i tada sam potpuno i apsolutno tvoja, jer ti si i u mislima i srcu i snovima. Tako si uvek sa mnom. I sve tvoje ludosti koje praviš zbog mene ću uvek pamtiti. Znaš i sam da postoje trenuci koji su samo naši i zauvek će samo naši i ostati. A želim još mnogo takvih trenutaka doživeti sa tobom. Kada neko samo izgovori tvoje ime, kada ga makar u prolazu čujem, u meni se probudi milion uspomena na tvoje lepe i nežne reči. Te reči mi daju snagu. Zbog njih se osećam kao da sam najlepša na svetu, zbog njih se osećam posebno, vredno, voljeno. Onda se u meni probude sva nežna osećanja. A kada se samo setim kako sam te lako mogla izgubiti, kako sam te se lako mogla odreći poželim da zaplačem, da vrisnem. Danas mi je tvoje ime amajlija, a naša ljubav štit od svega lošeg. I shvatam, ljubav nas brani od svega osim od nas samih. Kada si ti u pitanju ja ne želim da se branim. Želim da me naša ljubav zauvek brani od loših stvari.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Priča koja nije ljubavna priča    Sub Feb 09, 2013 11:09 pm

Već danima je vejao sneg. Kao da je želeo da zatrpa sve, ceo grad, tebe, mene i sećanje na dan kad smo se upoznali. Kao da je hteo da uguši svako osećanje u meni, da spere gorki ukus uspomena. Nikome ne dozvoljava da izadje iz kuće. Tako, danima zatvorena sama sa sobom, tražim smisao svega što smo doživeli i onog što nismo, a mogli smo. Tražim razlog, uzrok, rešenje za sve ovo. A uspomene se vraćaju kao bumerang i suze naviru na oči. Jedna suza se kotrlja niz obraz i pada na dlan. Kroz odsjaj te malene kapi se nižu sećanja, a sa njima neminovno dolazi i bol. Dugi uzdah se otima iz grudi. U odsjaju te suze vidim sjaj tvog oka. Oka koje je nateralo srce da zadrhti već posle prvog pogleda. Kad sam te upoznala tražila sam sebe, a našla sam ljubav. Visok, plavih očiju i crne kose nemoguće da nisi bio svestan utiska koji ostavljaš na okolinu, Tvoja široka ramena i jake ruke su mogle naterati svaku devojku da se oseća sićušno i nežno, ali istovremeno i sigurno i zaštićeno. I ja sam te primetila. Bilo bi suludo da nisam. Pitala sam se tada, ko je on, tako lep i očigledno omiljen u velikom društvu . Kada smo se upoznali, otkrila sam i tvoju drugu stranu- neozbiljan i drzak momak, kome su čak i te osobine savršeno pristajale. Pored tvojih plavih očiju su i te osobine delovale slatko i bezazleno. A kada smo počeli da se družimo shvatila sam zašto je bilo nemoguće mrzeti te. Jednostavno si znao sa ljudima, znao si da ih čitaš i prepoznaš njihove potrebe i pre nego što progovore. Tako si i mene čitao poput otvorene knjige. Shvatio si da tražim nežnost, zaštitu, razumevanje. To si mi i pružio. U tebi sam videla svog andjela čuvara. Bilo je divno družiti se sa tobom. Sve dok se ljubav nije umešala. Kada sam shvatila da i ja volim, kao i ti umešao se razum. Hladna osećanja koja se uvek kriju tu na granici dobre i loše strane moje ličnosti, izbila su na površinu. Oterala sam te. Nisi otišao. Ostao si i borio se. Srce nije moglo nadvladati razum. Povredila sam te i ti si otišao daleko, ponevši sa sobom ljubav, razumevanje, utehu i smeh. Odlazio si od mene, a zapravo bežao od sebe. Kad si shvatio da od sebe ne možeš pobeći vratio si se. Bila sam još surovija, oboma nanela još veći bol i tako te iznova oterala. I to se ponavljalo- koliko god puta da si se vratio, toliko bih ja puta slomila naša srca. Došao je dan i kada si konačno otišao, ostavivši mi pismo i pesmu. Čitala sam i plakala poput deteta. U tvojim rečima sam prepoznala bol, neizreciv, isti onaj koji sam i ja osećala a gušila ga svakodnevnicom. Ne znam ja drugačije. Još uvek to radim. Drugačije ne mogu bol da podnesem. Suze padaju niz obraze i u svakoj vidim odsjaj neke uspomene na jedno minulo vreme. Pahulje i dalje tiho sleću na grad. Ali to zaljubljenima ne smeta da i ove večeri izadju i svima pokažu svoju ljubav. Ni oni sami nisu svesni koliko lepote ima u njihvim isprepletenim prstima dok šetaju držeći se za ruke. To znaju samo oni koji su to izgubili, propustili, oni koji su mogli biti nalik svim ostalim parovima ali nisu. To znaju ljudi čija srca ne drhte od zime, hladnoće, već od samoće i boli koju donosi izgubljena ljubav. Sada su dva srca tužna. Tako su daleko, a tako blizu.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Čekanje    Pon Mar 11, 2013 10:59 pm

Ponovo sam poželela da plačem. Dugo i glasno. Ali nisam pustila ni jednu jedinu suzu. Bog mi je svedok da sam prolila previše suza. Bilo je i onih zbog pogrešnih osoba. Ne želim to više da radim.
Ali me bol razdire. Sasvim tiho i sigurno. Bole me sve one nežne šaputave reči izrečene u čarobnim zimskim večerima. Bole me sva ona neispunjena obećanja. Boli me nežnost koja je nestala. Boli me pažnja koja mi je potrebna, a koju mi predugo uskraćuješ.
Sada, kad te pogledam imam osećaj da te ne prepoznajem. Kao da ti više nisi ti. Kao da to nije osoba koja je do skoro sasvim slobodno polovinu mog bića mogla nazivati svojom. Pitam se šta se krije iza tog hladnog suzdržanog tona i još hladnijih reči. Da li sam negde ja pogrešila? Da li sam ja kriva za nešto čega ni sama nisam svesna? Ne mogu prepoznati tačan trenutak kada sam izgubila put do tvog srca. A svoje ti i dalje nesebično poklanjam.
U nekim trenucima kada iz mene progovori ranjena ženska sujeta ne mogu a da se ne zapitam šta ja to radim sebi? Da li sam postala luda ili previše dobra? A uprkos svemu stalno se bojim. Bojim se da ova bol, tuga i ozlojedjenost ne izbiju na površinu. Bojim se da ću tada reći nešto čime ću te povrediti. I onda pomislim koliko je to pala cena moje dobrote kada se bojim da ću tebe povrediti, a tebi dopuštam da gaziš po mom srcu i mrviš ga u prašini po kojoj su padale moje suze za tobom?
Znam da ćeš jednom ponovo doći. I ponovo ćeš me kupiti slatkim nežnim rečima. Istim onim rečima koje mi sada toliko nedostaju. A ja ću biti dovoljno slaba, luda, ili zaljubljena i ponovo ću ti pokloniti srce da s njim radiš šta ti volja. E to me izjeda.
Znam da ćeš mi ponovo pokloniti par uspomena na neke divne trenutke i nestati. A ja ću čekati. Čekaću da se ponovo setiš da sam ja osoba od krvi i mesa koja oseća bol, patnju, čežnju, radost, ljubav. Jer, kad si ti u pitanju to je sve što imam. Čekanje.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: LJUBAVNE PRICE   

Nazad na vrh Ići dole
 
LJUBAVNE PRICE
Nazad na vrh 
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Romantika :: Your first category :: Your first forum-
Skoči na: