Druzenje i zabava
 
PrijemKalendarČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 LJUBAVNE PRICE

Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 599
Datum upisa : 16.10.2012

PočaljiNaslov: LJUBAVNE PRICE   Ned Nov 25, 2012 9:57 pm

Price


Poslednji izmenio Admin dana Sre Nov 28, 2012 6:00 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://romantika.serbianforum.info
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Eh ta ljubav...    Ned Nov 25, 2012 11:28 pm

Još jedna besana noć.Ne znam ni zašto ovo pišem.Jednostavno imam potrebu da podelim osećanja sa nekim.I nije važno da li ću priču prepustiti vetrovima zaborava ili nečijem srcu koje će se pronaći negde među ovim redovima.
Zaljubih se ja.Neplanirano.Nesmotreno.A govorila sam da ljubav nije za mene.Kako sada te reči zvuče čudno,skoro kao da su došle od neke druge osobe.Ali ne,to su moje reči,moji postupci,moja osećanja.
Stariji je.Čitavih trinaest godina.Ali,šta su godine u odnosu na tu nežnu nit koju pletu naša dva srca?Kako da odolim očima u kojima sam pronašla svoje utočište, skrovište za beg od surovog sveta?Kako da odolim tim usnama koje moje ime pretvaraju u najčarobniju himnu ljubavi? Iznad svega,kako da odolim tom srcu koje se kradom smestilo u moje grudi,a moje srce poslalo njemu?Znam da će on čuvati moje srce.Ali,da li sam dostojna te ljubavi,brige,nežnosti kojom on zrači? Nebitno je.Volim ga.A daleko je.Moje noći pretvorio je u dane,a dane u noći.Kao da živimo u nekom paralelnom svetu.Nije važno što ne spavamo noću,samo dok smo zajedno.A i šta je san?Kraj njega sanjam na javi.Njegova pojava,glas, osmeh,reči,to je moj san.Srce-njegovo ili moje,sad je svejedno,više ne kuca,sada treperi u zanosnom ljubavnom plesu.
Eh,ta ljubav,koja nas ostavi bez daha,koja učini da u sred zime u nama bude proleće.
Kako joj odoleti,kad se prikrade onda kad je najmanje očekujemo?Kako odbraniti godinama građene bedeme oko srca?I treba li ih uopšte braniti?
I dalje sam budna.Ovo nije san,ovo je varka. Sanjaću na njegovom ramenu,toplo ušuškana u naručju onog ko je ukrao moje srce.Pa zar razmak između prstiju nije stvoren da se jednog dana pojavi osoba koja će ga popuniti držeći nas za ruku celi život?A tada,sve ostalo odlazi u nepovrat.Jer,bitna je samo ona.Ljubav.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Želim ti reći toliko toga   Ned Nov 25, 2012 11:32 pm

Oh,te reči,prokletstvo današnjice.Reči su bezvremeno oružje koje one moćne baca na kolena,a one slabe diže do oblaka. U meni ih je nekad previše.I to,previše je onh posvećenih tebi.Nisi ovde.Daleko si.A toliko ti toga želim reći.
Kajem se što sam te tako lako pustila u taj daleki svet začinjen nepoznatim stvarima i ljudima.Kajem se zbog svog straha od ljubavi i prihvatanja.Možda samo još uvek nisam naučila da pripadam.Želim ti reći da su noći bez tebe prazne,puste,mučne. više ni zvezde nemaju onaj luckasti odsjaj koji si samo ti nasao u mojim očima.Želim da ponovo budeš kraj mene u neko novo svitanje i da se zajedno divimo svemu što nam priroda daruje.
Nekad je lakše prećutati reči.Ali,kako ih ugušiti kada u tišini noći narastu kao plima koja se izliva na obalu samoće? Iznad svega,guše me one poslednje,neizgovorene reči...Volim te...
A tako je lako reći ih.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Priča o nama   Ned Nov 25, 2012 11:33 pm

Januarska noć... Tu smo samo tišina, pahulje i ja. I reči. Jer, ništa drugo nemam. Prethodna godina mi je donela nešto lepo. I baš zbog toga sada sam budna. Donela mi je ljubav...
Sećanja na dan kad smo se upoznali izazivaju neku slatku toplinu u meni i iznenada mi rumenilo obliva lice. Proleće... April... Sunce je sijalo i mamilo osmehe. Čak sam i ja bila neobično lepršava tog dana. Inače uvek hladna, dovoljno da opravdam nadimak Ledena kraljica, nikome nisam dozvolila da pronikne u tajne moje duše i uzme mi godinama čuvano blago zvano ljubav. Ali, pojavio si se ti. Ne znam kako, ali shvatila sam po tvojim rečima da si opasan. Nisam samo odmah razumela kako. Bila sam hladna i prema tebi. Skrivala sve svoje tajne kao gusar blago.
Ali ti... Tako opušten, šarmantan, neodoljiv. Nisi bio slatkorečiv. To me iznenadilo. I negde u svom tom iznenađenju, opustila sam se i počela sve više da otkrivam o tebi. Ulazila sam u tvoju dušu, u tvoje snove, u tvoje tajne slobodno, bez katanca i ključa. I ne znam kako, ali si se i ti prikrao i saznavao sve više o meni. Čak i onda kad nisam htela da saznaš istinu-saznavao si je. Na tako nenametljiv i šarmantan način da su bedemi moje tvrđave ostali nebranjeni. Nisa osetila potrebu da se branim.
I pre nego što sam shvatila šta se desilo pričala sam sa tobom kao da te oduvek znam. Otkrila sam ti sve tajne, strahove, nade. A nisam morala mnogo da pričam. Iste si delio sa mnom. Neprimetno, uvukao si se u srce. Budila sam se u sred noći i pitala se da li spavaš. Kada sunce izjutra raspe svoje zrake koji bi me budili milujući mi lice, bio si mi prva misao.
Ali, noći... E one su donele istinu. Kada sam shvatila da si se uvukao i u moje snove, uplašila sam se. Jer, to je bio znak da sam se predala. Bez borbe sam ti pružila sve ono za čim su drugi čeznuli. Dala sam ti dušu, srce, snove, ljubav.
I svi su shvatili da mi se dešava nešto divno. Jer, od tada blistam. Prošla sam period straha i neverice. Prošla sam doba poricanja. Odnele su vode moje reči da nisam ja za ljubav niti ona za mene. Iscrtao si mi zvezde u očima. Komponuješ odu ljubavi koju samo ja čujem. Kraj tebe sam spoznala blaženi osećaj potrebe. Sada znam kako je kad neko zbog samo jednog pogleda ostane bez daha, a ne može da diše bez tih očiju. Sada znam kako je, jer sam tebi i strepnja i čežnja. I sreća. I briga. I nemir. I jedini san na javi.
A ni ja ne mogu bez tebe ljubavi. Iako su mnogi osuđivali našu ljubav na neuspeh tih trinaest godina razlike meni ne znači ništa. Znam da si moj san i moja stvarnost. Niko se osim tebe nije suočio sa mojim strahovima. Niko nije otopio led sa mog srca. Niko mi nije poklonio proleće u sred zime. Osim tebe. Zato si moja prva misao, moja nada i moja strepnja. Zato si dobio onih sedam malih slova spojenih u dve velike reči. VOLIM TE!
Znam da ti čuvaš moj san. Čak i sada, kad ne spavam ti si tu, negde kraj mene, negde u meni. I baš zato ti posvećujem ove redove. Već sam ti dala sve ostalo. Još ti samo njih mogu pokloniti.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Noć   Pon Nov 26, 2012 10:03 pm

Noć...Vreme kada se obično suočavamo sa sobom i svojim greškama,pa tako ostavljamo prostora jutru da nam se prikrade poput lopova.A onda,žalimo zbog grešaka i pogrešnih odluka koje nam remete miran san.A noću se obično nižu pitanja,i to najčešće ona bez odgovora.
Zašto se nikad nismo zapitali gde odlaze izgubljene duše ?I kako ih uopšte naći? Jesmo li mi samo marionete u nekoj uređenoj predstavi i ko upravlja nama,našim životima,srcima,osećanjima?
Ko zapravo odlučuje kad je dosta-mi ili neko drugi?Možda neko ko je hrabriji,jači od nas... Kako da znamo kada da kažemo KRAJ? Ili,kako da kažemo kraj kada ne umemo sa tom osobom,a ne možemo bez nje?Da li tada ostanak predstavlja ludost,hrabrost ili kukavičluk?Da li ostajemo iz navike ili straha?Šta tada zapravo znači naša odluka-da sebe ne volimo dovoljno ili nešto drugo?Nešto što ne umemo da objasnimo rečima.
Ostajala sam previše puta.Još uvek ostajem.Volim li sebe?Ako volim sebe,zašto ovo radim?Zašto ostajem i ovu noć posvećujem dilemama.Zvezde zmirkaju,vidim ih kroz prozor.I opet se u meni rađa bezbroj nekih pitanja koja samo odlažu ono neizbežno-suočavanje sa sobom.Da,gresila sam.Možda i previše grešaka vučem za sobom.A nemam snage da ih ispravljam.Ne umem,ne mogu,ili jednostavno neću,jer volim da patim.Pitam zvezde,ali one i dalje ostaju tu,sjajne,nedostižne,tajanstvene,baš kao srce koje ima milion tajni izrečenih nerazumljivim jezikom,a na nama je da proniknemo u to nedokučivo i suočimo se sa sobom.
Noć bledi,zvezde nestaju.Ja ostajem i gledam u usnulo lice pored sebe.Ostajem i ja.Iz hrabrosti ili kukavičluka-svejedno je. Ili,možda nije?

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Daljina   Pon Nov 26, 2012 10:04 pm

Crni veo noći obavio je i moj grad. Gledam na sat i ne shvatam da vreme prolazi. Za mene stoji. Ne mogu da se ušuškam u iluziju o sreći i ispunjenosti i da zaspim. Okrećem se u krevetu koji je za mene samu veliki kao svemir. Nema te pokraj mene. Ti si u nekom drugom gradu, u nekom drugom krevetu koji je isto tako veliki i prazan.
Kad sam te upoznala znala sam da si daleko od mene. Tada sam mislila da je to dobro. Ah, u kakvoj sam samo zabludi bila. Mislila sam, ako si daleko nećeš moći da mi se podvučeš pod kožu i da mi kasnije zariješ nož u srce. Zato sam te olako i shvatila i pristala na igru osećanjima. Ti si mi govorio da me voliš, a ja ti uzvraćala reči, svesna da ne dolaze iz srca. Pričao si o braku dok sam se ja smejala.
Verovatno si bio svestan kakvu igru igram. Ali, nisi odustao. Hvala ti što si se borio protiv mene. Postepeno si se uvlačio pod moju kožu,a ja nisam bila svesna da počinjem da se zaljubljujem. Kada sam to shvatila već si bio u mom srcu, dublje nego Ekskalibur u steni. Tešila sam se da će me to proći, da je to samo trenutak. Daleko si, pa šta bi moglo da se izrodi iz toga? Sve moje reči nosio je vetar, a one su nestajale utopljene u tu pesmu za koju se nadam da je i ti čuješ kad ne možeš da spavaš.
Kako je zaljubljenost prerasla u ljubav, ni sama ne znam. Znam da sam jedne noći postala svesna da nešto nije u redu. Onda sam shvatila da mi fali tvoj glas, zagrljaj, tvoj dah na mom licu, tvoj pogled sa jastuka pored mog. Shvatila sam da mi nedostaješ ti. Ne smatram te savršenim za mene. Baš suprotno, mislim da si teška osoba, puna protivrečnosti, zahtevna, posesivna. Ali, ti si bio dovoljno hrabar da se boriš za mene i dovoljno jak da dobiješ moje srce. Shvatila sam da te volim i zbog tih mana. Da nije njih, ti ne bi bio ista osoba. I možda me ne bi osvojio. Ali, isto tako znam da si dobar i velikodušan, da si hrabar i uporan, znam da si dostojan mog srca.
Sada me ista ona daljina koju sam voella postepeno ubija. Ponekad poželim da vrisnem jer tvoje ruke nema pokraj moje, jer tvoje lice nije prvo što vidim kad se probudim. Ponekad sam celu noć budna samo da bih pričala sa tobom. Znam da to nije dobro, ali nekad bez tvog glasa ne mogu da z6aspim. I čim ga izgubim u moje srce se opet useli onaj nemir, ona praznina koja me tera na krik koji bi se prolomio ovom noćnom tišinom i stigao do tebe da čuješ koliko si mi potreban.
Živim samo da bih dočekala prvu noć kada ću zaspati na tvom ramenu. Čekam prvo jutro kada će tvoje lice biti prvo što vidim. A do tada proklinjem daljinu i sebe što sam je nekad volela.

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Pon Nov 26, 2012 10:07 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Srce zna ljubav   Pon Nov 26, 2012 10:06 pm

Mogu da svoje reči zaodenem u tajnu misterije. Mogu da ih prećutim i pustim da ih odnese vetar zaborava. Svoj pogled ću spustiti pred tobom ili staviti lažan osmeh koji će biti lažni veo mojih osećanja. Mogu da se kontrolišem i ne zadrhtim pred tobom. Toliko toga mogu. Zavaraću te da sam jaka iako sam pout uplašene srne pred lovačkom puškom.
Ali, ne mogu da se borim protiv srca. Srce zna ono protiv čega se razum bori. Ne mogu protiv ljubavi prema tebi. Koliko god se skrivala ti nalaziš put do mene. Ne umem da se oduprem tvom glasu, niti onom slatkastom osećaju koji budi u meni. Ne umem da se odupirem rečima koje znače čežnju, ljubav, predavanje. Koliko god se trudila da ostanem daleko od tebe ti nalaziš tajne hodnike kroz ovu tvrđavu.
Ne znam kuda me ova osećanja vode. Hoće li me vode odneti na dno, gde će me posle nekog vremena svi zaboraviti ili ćemo nas dvoje ostvariti bajku? Ne znam koliko će sve ovo trajati. Kako ćemo se boriti kad se umorimo? Da li ćemo pasti u prašinu sopstvene borbe ili ćemo biti tu da podignemo jedno drugo u teškim trenucima posustajanja? Ne znam da li uopšte poznajemo jedno drugo? Ponekad te slušam i pitam se ko si ti? Samo hir ili moj andjeo? Mnogo stvari ne znam. I to su sitnice. To ne zna razum.
Ali srce zna. Srce pamti drhtanje, neprospavane noći, suze koje su ostale na jastuku poput bisera. Srce zna da više ne kuca u istom ritmu. Srce zna ljubav.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Beg u prošlost    Uto Nov 27, 2012 11:27 pm

Koračam polako po cvetnom polju. Osećam miris cvetova, dodirujem latice, gledam šarene, razigrane leptiriće, ali mi to ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo. Poneka ptica proleti i odlazi u zaborav.
Sama sam. Volim samoću. Tada nalazim mir i spokoj kakav mi ništa drugo ne pruža. Samoća mi je istovremeno i najveći izazov. Čovek je najjači kad uspe da pobedi samog sebe.
Gledam u zalazak sunca. Tako je moćan, a opet tako nežan i romantičan. Sama uživam u ovom prizoru. Dosadni su mi razgovori koji se na kraju uvek svedu na par gluposti. Još jedna glupost i biće ih previše. Čemu sve to? Možda je bolje biti sam.
Polako otvaram kapiju vremena i zalazim u prošlost. Sećam se prvog izvađenog zuba, prvog naivnog drugarstva, prve dečje svađe. Pred očima mi se nižu slike prvog dana u školi, prve ocene, stroge, ali pravedne učiteljice, drugarice iz školske klupe. Kasnije, sa odrastanjem, prisećam se i rastanaka, upoznavanja sa novim ljudima, prvog bola, gorkih suza i neprospavanih noći, ali i prve istinske sreće, tajnih osmeha i dugih šetnji u prirodi.
Priroda je najveće čudo. Valjda nas zato i natera da se tako duboko zagledamo u sebe i potražimo smisao svog života. Budi u čoveku sva čula i tera nas na neke nove trke sa vremenom.
Vreme brzo leti. Svakim danom smo sve stariji, siromašniji za proživljeni dan, ali bogatiji nekim novim iskustvima i uspomenama. I sve se češće sa njima i susrećemo. Zašto? Da li je to samo želja da se vrate proživljeni trenuci kojih više nema, ili nam beg u prošlost pomaže da se sakrijemo od sebe i izborimo sa sitnim demonima koje nosimo u duši?

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Jednostavno- ljubav    Uto Nov 27, 2012 11:29 pm

I danas pada kiša. Kao da je to meni u inat. Čak me i nebo podseća na suze. A nisam ih dovoljno isplakala. Zatvram se u sobu. Bežim od sebe. Bežim i od tebe. Pokušavam da te izbrišem iz srca, iz glave, iz sećanja. Ne uspeva mi. Suze polaze niz lice paralelno sa kišnim kapima na prozoru. I opet u ruci držim naš privezak, naše srce. Isto ono srce koje si mi dao na odlasku uz obećanje da nas ništa neće rastaviti. A čini se da jeste.
Bol vrišti iz mene. Milion pitanja se javlja. Milion sećanja. Dan kad smo se upoznali. Stidljivi osmesi. Nespretni dodiri. Šetnje. Stisak ruke u znak podrške. Ruka u ruci. Zalazak sunca. Naše mesto. Naša priča. Sećanja pričaju dok ja ćutim. Suze se i dalje slivaju. Nisi ovde. Otišao si. I toga se sećam.
Stajali smo na našem mestu. Vetar mi je mrsio kosu, uvijao je oko mog lica. Samo si mi rekao onu groznu reč-ODLAZIM. I ništa više. Nisam plakala. Izdržala sam. Ali zato znaju zidovi moje sobe koliko je neprospavanih noći proplakano između njih i koliko je krikova ispušteno. Ti ne znaš. Za tebe sam ostala mali, lepršavi vihor. Tvoja sreća, snaga, podrška. Ostajala sam jaka i kad nije trebalo. Sad ja nemam podršku. Nemam ni snage da je tražim. Držim isti onaj privezak koji si mi dao tog popodneva.
"On će nas vezati zauvek. Vreme ni kilometri nam ništa ne mogu. Tu smo zajedno." Sećaš li se tih reči? To su iste one koje si izgovorio kada si mi na dlan spustio srce. Nosio si oko vrata isto takvo. Ja u tvom i ti u mom srcu. Zašto mi sada teku suze? Ko ih briše? Niko! Tebe nema. Ti čak i ne osećaš moju bol.
Zabluda. Još jedna. Podižem glavu. Stojiš ispred mene. Držiš maramicu. Uvek znaš šta mi treba. Brišeš mi suze. Ali kako? Kada? Zašto? Zar si znao? Osetio? Milion pitanja se javlja i guši sve suze. Ljubav. Opet me učiš nečemu.
Još jednom si pokazao da ljubav ne zna za vreme, za kilometre. Pokazao si da si jak kad sam ja slaba. Došao si kada mi je bilo teško iako te nisam zvala. Osetio si. Doneo si ruže. Bele. One koje volim. Na njima kapi kiše se presijavaju poput jutarnje rose. Šarmantno. Stidljivo. Nežno. Kao ljubav. Smejem se. I plačem u isto vreme. Juriš me dok idem za vazu. Golicaš me. Smejem se. I ti se smeješ. Padamo na krevet bez daha. Naši trenuci. Sunce se probija kroz oblake. Kad je prestala kiša? I ja ne plačem više. Ti si tu. Doneo si sunce i osmeh. Nosiš provezak. Ipak smo povezani. Ipak si tu za mene. Jednostavno me voliš. To ne ume svako.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Veruj ljubavi    Uto Nov 27, 2012 11:32 pm

Ljubav... Kad se rodi tako se lepo osećamo. A tek ono što nas asocira na ljubav... Sva ta strast, nežnost, poverenje, iskrenost, odanost...Kako da ne zanemimo pred tim osećanjima? Kako da ne ostanemo bez daha i ne prepustimo se, pevajući najlepšu odu životu, srcu, osećanjima?
Ali, šta kad nam se poverenje ne vrati? Šta kad ma koliko mi davali sebe druga strana i dalje ne veruje? Ima li svrhe nastavljati takvu vezu? A koliko tek boli kad se jasno suočite sa nepoverenjem! A vi verujete. Verujete kao nebu. Gde se gubi ta nit uzvraćenih osećanja? Može li se nastaviti?
Neću svoje reči zaodenuti u misteriju. Neću namerno. A mogu. U tome sam vešta. Mogu i njega zavarati da me ne boli njegovo poverenje. Mogu ga uljuljkati u iluziju o sreći, zadovoljstvu, bezbrižnosti. Mogu, jer ga volim. I verujem. Verujem u njega, u nas, u ljubav. Ali, on ne veruje. Ne znam kome ne veruje. Meni? Ako meni ne može verovati, šta onda traži sa mnom? Zašto je uzeo moje srce sebi? Zašto je mene pustio u svoje?
Ne znam ima li svrhe boriti se za takvu vezu. Prošlost nas oblikuje da živimo u sadašnjosti i kroji nam budućnost. A vreme je surovo. Stalno uzima. Otima tako dragocene trenutke i pretvara ih u neko prošlo vreme. A kakva budućnost mene čeka u takvoj vezi? Trebam li se nadati budućnosti.
I tako se odajem crnim slutnjama a onda shvatim da volim. Beskrajno. Iako mi ne veruje. A znam da i on voli. A ne veruje. Verovaće. Jednom.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Ti    Sre Nov 28, 2012 11:24 pm

Ti si smisao mog postojanja. Ti si snaga moje duše da ne odem za zlom. I da si leptir među hiljadama drugih videla bih Te i prepoznala bih Tvoj let. Ti si moj najlepši san. Volela bih da zauvek sanjam, pa bih tako zauvek bila kraj Tebe da te čuvam. I da sam anđeo iz raja ne bih bila dostojna Tvoje ljubavi, dobrote, iskrenosti. Tebi posvećujem svaku pesmu- ispevanu i neispevanu, Tebi posvećujem svaki stih, svaki dan mog života. Ti si centar moga sveta, stalno si sa mnom- i u snu i na javi. Ti si neotkrivena tajna moje duše. Tebi posvećujem svaki moj trud da budem bolja osoba.
I ne mogu, a da s Tvojim likom pred očima ne zaspim i s Tvojim se likom pred očima ne probudim. Iako smo razdvojeni kilometrima, osećam ovu povezanost. Osećam Tvoje misli, Tvoju ljubav kako me dotiču. Tu su da budu moja amajlija koja me čuva od svega zlog što sa sobom nosi današnje vreme. Tebi posvećujem sve godine uzaludnog traganja za čistom i pravom ljubavlju, onom vanvremenskom, Tebi, sa čijom se pojavom moj svet za samo jedan trenutak promenio.
I iako nisam kraj tebe, ostaje mi san, koji je posvećen Tebi. Onaj san za koji se nadam da ćemo ga zajedno dosanjati.

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Čet Nov 29, 2012 9:57 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: To samo ti umeš    Sre Nov 28, 2012 11:24 pm

I opet si mi zario nož u srce. Usavršio si tu tačku. Previše dobro poznaješ moje srce. Znaš mu svaku ranu, svaku rupu koju si prokopao. Ili sam ga ja previše držala otvorenim? Zar je bitno. Ono malo crvenih kapi pada u nadi da ćeš ih uhvatiti. Možda ti neka padne na dlan i ostavi ti ožiljak svih mojih suza i neprospavanih noći. Ali ne, to su samo nade. Te kapi padaju u prašinu, mešaju se sa njom stvarajući blato. Ti gaziš preko toga. A cipele ti ostaju čiste. Kako? Zar ti toliko malo značim? Ili te niko nije naučio kako je kad srce krvari?
Na mom licu stoji savršena maska jake osobe. Uvek je bila tu. Da se niko ne stidi male, slabe devojčice. A onda shvatim, praveći se da sam jaka, stvorila sam takvu iluziju. Sad niko ne ume da prepozna kad mi srce krvari. Još malo i ja neću prepoznavati. Preći će mi u naviku.
Tvoje reči vrte nož u mom srcu produbljujući ranu. A ti mirno stojiš preda mnom, tako tvrdoglav, hladan, okrutan. Želiš li da vidiš moj pad? Svi volimo da gledamo jake ljude kako padaju. Ali, neću ti to priuštiti. Odigraćemo našu malu predstavu do kraja. Pa ko bolje odglumi. Šteta što na kraju nećemo dobiti aplauz. Ili hoćemo? A čemu aplaudirati? Ranjenom srcu, raspršenim iluzijama, suzama koje niko ne vidi? Zaista, puno je razloga.
Ne, neću igrati tvoju igru. Slaba sam ja za to. Nije me život dovoljno iskalio. Imaš ti mnogo prednosti u ovome. Bolje ću otići. Napolje, na ovu kišu. Kako to pada kiša baš sada? Da li je moguće da je čak i nebo ogledalo mog raspoloženja? Ljudi ne primećuju suze. Mešaju se sa kišom. Drago mi je što je tako. Hladno je. Tako je i u tvom srcu. Bojim se, smrznuću se tamo. Hoćeš li me posle zagrejati? Ipak treba povratiti snagu malom biću. Za neku sledeću predstavu.
Pitam se, kakve ćemo uloge tada imati? Hoće li nekad doći vreme kada će se videti tvoje slabosti? Ne, ne verujem. Znaš, mislim da si umetnik. Da, umetnik. Niko osim tebe nije znao da me tako slomi. Da pogodi tačno tamo gde treba i onda me ostavi na kiši sa srcem koje krvari. DA, TO SAMO TI UMEŠ!

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Čet Nov 29, 2012 9:57 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: I to si ti    Sre Nov 28, 2012 11:25 pm

Ušla sam u malenu prostoriju. Čini mi se manjom nego prošli put. U njoj haos... Nalazim izgubljene nade, porušene snove, otete osmehe, odbačene suze. Ti stojiš okrenut ka zidu i gledaš u bezbroj stvari... Šta je to? Tvoje maske i kostimi? Spremaš li se za neku predstavu? Ne, ne moraš se zbog mene truditi, sve ih već znam.
Okrećeš se i gledaš me bez reči. Šta li vidiš u meni? Vidiš li ovu prazninu koja mi je projela utrobu? Vidiš li ovu crnu rupu koja zjapi iz mene? Vidiš li emotivnu osakaćenost zbog koje se mogu smatrati invalidom? Da, sve je to tvoja kreacija. Priznaj da si maestralan! Pogledaj me u oči i priznaj!
I dalje nema reči. A nekad si tako lako umeo da me obrlatiš, da me tako lako kupiš njima i pre nego što bih shvatila šta se dešava padala sam pred tvojim šarmom. Ali, na kraju krajeva, oduvek sam bila tvoja kreacija, tvoja marioneta. Zašto i sada ne bi bilo tako?
Pitaš zašto sam besna? Govoriš da nemam razloga za bes i frustraciju. O, imam ih! I te kako ih imam! I previše! Gde su sve one proplakane noći? Ko je zapamtio milion puta ponovljenu scenu odlaska bez reči, bez nade, bez utehe? Ko je preživljavao godinama odbačenost, nebrigu i nerazumevanje? Ko se sam borio sa demonima dok si ti mirno spavao? Kažeš da nemam razloga? Da li su ti tvoje maske pokrile oči,pa ne vidiš istinu? Ili si se možda i sam izgubio u nekoj od svojih predstava?
A i dalje nedostaješ. Nesmanjenom snagom. I boli me što tako lako uspevaš da me odgurneš od sebe ili da se ti dovoljno brzo skloniš od mene. Ne mrzim te. Ne umem ja da mrzim. I ne želim. Mržnja truje dušu. Želim da moja ostane čista. Toliko dugujem sebi. Ali me boliš. Ponekad je bol toliko jak da nemam snage da ustanem iz kreveta. I onda sakupljam mrvicu po mrvicu snage da nateram sebe da ustanem. Onda tokom dana sakupljam snagu da normalno preguram dan. Ali, noću je najgore. San ne dolazi, a misli se prepliću.
Zar ti posustaješ? Ti, večito najtvrđi kamen, čovek sa najboljom samokontrolom počinješ da drhtiš pred nečijom patnjom? Kroz veo suza vidim u tvojim očima odsjaj stida. I trebalo bi da ga bude. Ali, ti sve to dobro sakrivaš. Tvoja drskost i bezosećajnost koju su spoznali svi tebi bliski ljudi ubrzo sve to pokriva.
Znam da ćeš na kraju kao izgovor za svoj večiti beg naći moje nezadovoljstvo i nemir. Znam da ćeš savršeno izrežirati kraj ove tragedije. I znam da ću opet ostati sama na ovom hladnom podu da brojim suze.
Ali, ne zaboravi, jednom ćemo se pogledati u oči. I tada neće biti suza. Biću jača. Jednom ću i ja reći dosta tvom bezobrazluku i raskrinkaću te tiho i fino kad ostanemo sami. Ali, imaću veće srce i neću te ostaviti samog da prebrajaš suze i lečiš rane koje nikad ne zaceljuju.

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Čet Nov 29, 2012 9:56 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: A šta je to ljubav?    Sre Nov 28, 2012 11:26 pm

A šta je to ljubav? Reč, osećaj, predmet? Ima li ljubav oblik? Šta znači ljubav? Jel je ljubav predmet ili pojam?
Milion pitanja se o ljubavi mogu postaviti. I može se dati milion odgovora. I svi su pogrešni, a svi tačni. A pravi odgovor se daje srcem.
Ljubav je predavanje. Kad ništa ne tražimo, a sve dajemo. I onda se opet osećamo kao da smo dobili sve na svetu. A uvek iznova dajemo.
Ljubav je iznad svega i svih. To je onaj osećaj koji nam zaceljuje rane, koji nas tera da uradimo više i bolje. Zbog ljubavi možemo promeniti samu srž našeg bića. Spremni smo na stvari za koje smo bili apsolutno sigurni da ih NIKADA nećemo uraditi,a onda kad shvatimo da baš to radimo, sve prihvatimo sa jednostavnim smeškom.
Oh, a onda onaj osmeh koji nam ne silazi sa lica i koji zasenjuje sve drugo. Ili onaj lukavi osmeh kad unapred znamo šta će ona druga polovina reći ili uraditi. Da,da,baš taj osmeh... Zbog njega kišu pretvaramo u dijamante, zbog njega sunce jače i lepše sija. Baš za nas.
I onda onaj neizostavni savršeni prvi poljubac... Taj unikatni trenutak kad se ceo univerzum svede na te usne, na taj dodir. I kad vreme stane. I onaj osećaj sigurnosti kad smo u naručju voljene osobe.
A onda shvatimo da i mi volimo. Potpuno i bespovratno. I ne želite da to nestane.
Zaista, a šta je to ljubav?

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Čet Nov 29, 2012 9:55 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Ti to ne bi mogao razumeti    Sre Nov 28, 2012 11:27 pm

Eh, reči. Mogu da povrede. Mene ti stalno povređuješ rečima, a najstrašnije je što kod tebe ne vidim da to dolazi do tvog srca, do tvog uma, do tvoje duše. Imaš li ti dušu? Imaju li je svi ljudi? I šta je, zapravo, duša? Možda je nekima za njeno razumevanje potrebno uputstvo za upotrebu. Da, uputstvo za upotrebu, napisano jednostavnim srpskim jezikom, bez ukrašavanja, sakrivanja suštine i ulepšavanja.
Ali, ne zanimaju me ostali. Mene zanima TVOJA DUŠA. Gde će ona otići? Jesi li se zapitao, utiču li tvoja dela i reči na tvoju sudbinu? Šta će biti sa tobom za par godina ili onog neizbežnog dana kada dođe vreme za svođenje računa? Hoćeš li dobiti pohvalu ili kaznu? Hoćeš li zaslužiti oprost ovih mojih suza?
A suze teku. Ne slušaju one mene. Oduvek sam se previše oslanjala na srce da bih mogla da kontrolišem suze. Posle svega što si uradio i što sam ja uradila, posle svega što smo rekli i što nismo, one se i dalje slivaju. I to bez reda, kao da se guraju da izađu napolje, možda im je u mom oku pretesno. Poželim da obećam sebi da će to biti poslednja suza, da će to biti poslednja dragocena kap koja je iz mog oka pala u prašinu za nekim ko toga nije vredan, ali ne uspeva mi. Nekako, to obećanje samoj sebi redovno kršim.
Istina je da sam postala umetnica tuge. Kakvo laskavo zanimanje. Mnogi nisu ni čuli za njega,ali evo šanse da ga malo objasnim. Možda mi treba dati neku nagradu. Nije ni to lak posao. Treba izaći na kraj sa suzama, sa vriskom koji ostaje u grlu, sa sakrivenim pogledima, neprospavanim noćima. Nije svako spreman da nosi takvo breme. Ali, ja to breme ponosno nosim. A ti ga nisi ni svestan. Čija je to greška?
Znam da ćeš mi opet baciti prašinu u oči. Reći ćeš da moje reči nemaju smisla, da nisu dovoljno lepe za tvoje uši. Kazaćeš mi da se posvetim nečemu pametnijem i da ti nemaš vremena da čuješ ono što godinama pokušavam da ti kažem. Pobogu, zaboravila sam da si ti zauzet čovek. Da, zazuzet si stvaranjem novih rana, produbljivanjem već postojećih. A možda upravo lomiš nečije srce.
I ovaj put sam sebi rekla dosta. Nije on toga vredan. Ako do sada nije naučio da voli i da prepozna tvoju patnju neće ni sada. Sutra ću opet plakati. I možda ti posvetiti neki red koji naravno, ti nećeš videti.
Ponekad, kad više od bola nemam kud poželim da ti sve ovo donesem i bacim ti pred noge, da ga zgaziš, kao moje srce. A onda, shvatim, reči su umetnost. Umetnost je dragocena. Ti to ne bi mogao razumeti.

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Čet Nov 29, 2012 9:55 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: S one strane vremena   Čet Nov 29, 2012 9:45 pm

Pronađoh te s one strane vremena. Tamo gde je sunce samo zvezda čiji sjaj je zamenjen sjajem tananih niti, često nazivanih emocijama. Znala sam da ću ti u tom svetu gde nema suza, tuge, oluja, vetrova i kiša bezuslovno i apsolutno, pokloniti srce na dlanu. I poklonila sam.
Tamo, gde je cveće najšarenije, najmirisnije, najlepše, predala sam ti sve što imam. A nemam mnogo. Imam samo sebe. A ja sam često zbunjena. Ne znam šta hoću. Ili hoću sve odmah i sada. A tamo sam pronašla neki mir. Ti si postao moja luka. Ti si sredio moje misli, moje emocije. Zbog tebe želim da postanem lepša, jača, bolja.
S one strane vremena reči ne znače mnogo. Tamo znače dela. Tamo si mi pokazao svoju ljubav, čistu, nežnu, iskrenu, a tako jaku. Nisam ti mogla reći NE. Bila bi to ludost. Čak sam i ja to znala. Znala sam da ćemo dohvatiti zvezde. I da će svaka noć biti čarobna i svako jutro magično.
U mom svetu nema prostora, nema prolaznosti. Ti si kraj mene i ja kraj tebe. Tako je jednostavno. Nema boli zbog razdvojenosti niti onog osećaja praznine, neispunjenosti, nepotpunosti kada je voljeno biće daleko. Mogu te dodirnuti kad god poželim. I kad god mi je potrebno ti si tu, da me zagrliš, da izmamiš onaj blesak koji se zove osmeh.
S one strane vremena sigurna sam u tvom naručju. Tu sam najjača. Spremna da se borim protiv svakog, bilo kad. Jer znam da sam sigurna. Znam da me NIKAD nećeš pustiti da padnem. I ako počnem da padam, znam da ću opet pasti u tvoje naručje.
Nema tamo strašnih senki ni čudnih zvukova. To je tako poznat svet. Tamo se ne bojimo, ne plačemo, ne ljutimo se. Iznad svega je tamo najjača ona- ljubav.
Da, to je ta tanana emocija koja je tako jaka da ruši već postojeće svetove i stvara nove. One bolje, lepše, srećnije. Gde se smejemo uvek. I ti si mi podario jedan takav svet.

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Čet Nov 29, 2012 9:52 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Poklonicu ti...    Čet Nov 29, 2012 9:46 pm

Poklonila bih ti da mogu nebo celo. I univerzum. Svet bih ti stavila na dlan. Ali sve su to sitnice.
Poklonila bih ti da mogu mora, jezera i okeane. I sve livade netaknute. I šume. I plaže.
Poklonila bih ti večnost. I zaustavila vreme za tebe da mogu.
Ali ne mogu. Mogu ti pokloniti srce. I stih. I pesmu. I priču. Nije to mnogo.
Pokloniću ti ljubav. Srce ću staviti u tvoje grudi da tu ostane zamrznuto u čarobnom trenutku nežnosti i pripadanja. Pokloniću ti ove reči nežne pisane u nadahnuću izazvanom tvojim glasom i tvojom blizinom. Pokloniću ti naše trenutke. A tada ću izbrisati sve suze, svu tugu,sve ono što te bolelo,sve ono čega si se bojao.
Pokloniću ti sebe. Nisam ja veliki poklon. Često sam zbunjena. I komplikovana. Ili jednostavna. Imam hiljadu nekih sitnih problema kojima predajem preveliki značaj. Odlažem rešenje bitnih problema. Kad me boli ćutim i trpim. Kad ja nekog povredim vrištim na sav glas. Ne umem da lažem. Umem da sakrijem osećanja.
I sve sam to ja. Ali vredim. Vredim tek toliko da zaslužim čast da tvoje srce bude stanovnik mojih grudi. A svoje... Pa svoje sam ti srce davno poklonila.

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Čet Nov 29, 2012 9:52 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Boliš...    Čet Nov 29, 2012 9:47 pm

Boliš...
U lavirintu uspomena pronalazim još jednu našu.... Stih pesme kojoj smo promenili ime pokreće lavinu. Slušam reči kojima smo se zajedno smejali, a ne čujem. Pred očima mi je neko drugo veče, neke druge reči, neka druga osećanja. Nema toga više.
Boliš...
Šetam ulicama koje su trebale biti naše, gledam parove medju kojima smo se mi trebali naći i tražim u tunelu vremena sve izgubljene puteve kojima nismo pošli, a trebali smo...
Boliš...
Na jastuku ostaje ogrlica od mojih suza sačinjena, baš na mestu gde je trebalo biti tvoje usnulo lice. I ovaj vrisak koji uporno gušim u neke sitne sate, a koji bi univerzumom odjeknuo, ostaje još jedan dokaz toga da... da...
Boliš...
I gušim se u slikama onoga što smo trebali biti. A tako je malo nedostajalo. Pružena šansa, malo truda, samo malo razumevanja i prilagođavanja. Sada, poželim da vrisnem da te... ma nije važno... Ti već znaš šta... Reklo ti je moje srce...
Boliš...
Ostala je rupa na mestu onde gde sam trebala biti ispunjena, srećna, gde je ostao trag onog lepršavog osećaja koji si ti probudio. Sad je ostalo samo slomljeno srce. I sve uspomene, snovi i nadanja slili su se samo u jednu jedinu reč.
Boliš...

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Čet Nov 29, 2012 9:53 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Znam da vredim    Čet Nov 29, 2012 9:50 pm

Opet si mi došao, slomljen i sam. Vraćaš mi se samo onda kad nemaš kome da odeš. I ja sam tu da ti pružim razumevanje, utehu, podršku. Čista ludost. Tu sam da prihvatim sve te deliće koje mi nudiš, a zaslužujem mnogo više.
Znam ko sam i šta sam. ZNAM DA VREDIM! Kada ćeš ti to naučiti? Nisam ja od onih koje su spremne dati sebe celu, a dobiti komadeće nečije ljubavi, nečijeg srca. Možda nisam savršena. Ja sam tvrdoglava. Naivna. Pomalo blesava. Nekad kukavica, nekad ludo hrabra. Ćutim kad ne treba da ćutim. Pričam kad me svi ućutkuju. Nesigurna sam. Smotana. Uporna. Zahtevna. Perfekcionista. Emotivna. Plačljiva. Ali sam puna razumevanja, čak i kada ne treba da budem. Umem da volim. Na svoju štetu sam uvek tu za druge. Tolerantna sam i prilagodljiva. Nebitno mi je da li na mene pomisliš tek na trenutak ili me ne možeš izbaciti iz misli. Ja sam jednostavno tu.
I ti to umeš da iskoristiš. Ali, dosta je. Vreme je da shvatiš da čak i ja imam emocije, ponos, granice. Dosta je tvog bezobrazluka koji me je živu pojeo. Ne želim da mi dođeš samo onda kad nemaš gde. Želim sve i odmah. Jer znam da vredim. I zaslužujem da dobijem bar onoliko koliko pružim.

loknica


Poslednji izmenio loknica dana Čet Nov 29, 2012 9:53 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Rodjena za tebe    Čet Nov 29, 2012 9:51 pm

Istina, samo tren je bio dovoljan da se izgubim u veličanstvenoj dubini tvojih očiju. I svima se, kao meni tad, ceo život svede na jedne oči, ceo život stane u taj tren. I onda ono čuveno "jednom i zauvek" dobije potpuno novi smisao. Sad razumem.
Nisam ja tražila ljubav. Nisam se bavila njenom filozofijom. Niti filozofijom života, uopšte. Nisam razmiščjala o visinama raja ili dubinama pakla. A ništa ne sluteći, dotakla sam visine raja, baš tu, u tvom srcu. Do tog dana sam samo postojala. Ne bih baš to nazvala životom. A onda si se pojavio. I shvatila sam da sam rođena da bih bila tvoja. I to mi saznanje niko ne može oduzeti. Mogu me prepustiti olujama života, ali znam da će tvoje srce ostati moja luka. Mogu tebe uzeti od mene, naterati te da zavoliš neke druge oči, da postaneš kralj nekog drugog srca ili stanovnik tuđeg naručja, ali i ti i ja znamo da tvoje srce pripada meni. Jer sam rođena da bih bila tvoja. I ti si to osetio.
Od prvog trena smo znali da su neke više sile odlučile o nama. Nije bilo svrhe boriti se protiv srca, ljubavi, sreće, čežnje. Verovatno zato, samo ti umeš da prepoznaš onu setnu notu u mom glasu kad me savladaju neke tužne misli ili da osetiš one lepršave vibracije moje sreće. Zato mi samim svojim postojanjem donosiš u srce mir, nadu u neko lepše vreme, sreću i spokoj. Zato što sam, ljubavi, rođena za tebe. I to niko ne može promeniti.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Andjeo    Sub Dec 01, 2012 8:35 pm

Nisam ja tražila da mi neko skine zvezde sa neba ili pokloni bisere iz najtajnijih dubina okeana. Nisam tražila da mi neko stavi svoje srce na dlan i kaže mi da radim šta mi volja. A dobila sam mnogo više od toga. Ne mogu reći da sam zaslužila sve to, ali znam da je ova ljubav vredna svega toga.
Sad shvatam da sam dobila anđela. I ne mislim na ona mala bića u belim haljinicama i oreolom svetlosti oko glave. Mislim na tebe, ljubavi.
Volela bih da mogu da drugima pokažem pogled mog oka i da onda vide tvoju veliku dušu, tvoju dobrotu, sve te tanane, nežne emocije koje mi poklanjaš. Volela bih da drugi mogu da zagrebu ispod površine spoljašnjosti kao što sam ja uradila. Ali, onda bi svi hteli moje najveće bogatstvo. A tebe nisam spremna da delim. Može mi neko uzeti oči, ipak ću videti, može mi neko uzeti noge, tebi ću doći. Mogu mi uzeti sve, ali ostaću najbogatija dok imam tvoju ljubav.
Znam da će naša ljubav ostati kao svedočanstvo nečeg velikog, trajnog, jakog, neprolaznog. Ona će nas nadživeti. Jer, nije to ona ljubav koja plane za tren i onda se ugasi kad se niko ne nada. Ne, mi smo našu tvrđavu gradili istrajno i pažljivo. I znam da će ona istrajati. Neće niko proći njene zidove, suviše su veliki. Ne može ih ništa srušiti, suviše su jaki.
Želim ljubavi da uradim nešto veliko na ovom svetu. I onda shvatim da sam to već uradila. Našla sam te i zavolela. U današnje vreme otrovano tuđim spletkama i lažima, jeste nešto veliko kad nam neko stavi svoje srce na dlan. I znam da smo do sada srušili sve predrasude, nadišli očekivanja i prekršili sve kodekse pristojnosti, ali zato i trajemo.
Nisam našla ništa da ti poklonim. Zato ti mogu pokloniti samo ove reči. A u njih sam utkala svoje srce i izlila svu ljubav koju osećam prema tebi. Nije to mnogo, ali ostaje zauvek.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Borba za ljubav    Sub Dec 01, 2012 8:37 pm

Hladan zimski dan. Temperatura uveliko u minusu. Ali, deci to ne smeta. Zimskim čarolijama nikad kraja. Na jednom mestu nailazim na ogromnog Sneška Belića. Doduše, više nije beo. Neko ga je premazao crvenom bojom. Ali, izgleda veličanstveno. Sneg, iako obojen u crveno dražesno se presijava. Izgleda kao da je posut dijamantima. Nedaleko od njega deca se živahno grudvaju. Tako su svi naivni, srećni i razdragani. Pored mene prolazi mladi par, a iza njih na sankama prelepa devojčica. Nesvesno se smešim, jer negde u njima vidim i nas. Vidim jedan drugi dan, neki drugi par i isto takvu prelepu devojčicu- našu.
Prolazim kroz prelepe predele svog kraja. Ali, ja sam negde drugde, gde je mnogo lepše. Zapravo sam u našem svetu. Izmaštanom. Iako samo u mašti, taj svet sada deluje tako blizu. Jer smo se borili jedno za drugo. Borili smo se za ljubav. A nije bilo lako. Upoznali smo se na neobičan način, ali zar je to važno? Nema garancije za uspeh neke veze. Daleko smo. Ne, to nije razlog da se odreknem osmeha, topline, ljubavi, sreće. I da, ona razlika u godinama. To je nešto što me još više približilo tebi. Lutala sam iz naručja u naručje. Nigde nisam našla sigurnost i toplinu tvog naručja. Niko mi nije pružio podršku i razumevanje kad mi je zaista bilo potrebno. Mnogi su bili tu kad je sve lepo. A ti si izdržao kad je bilo najgore. Zbog toga si mi još važniji.
Govorili su nam mnogi da nismo jedno za drugo. A mi, tvrdoglavi, zaslepljeni, zaljubljeni, sve smo to izdržali. Probali su da te istrgnu iz mog srca, a nisu znali da je jedini način za to da mi otrgnu srce iz grudi. Pokušali su mnogi da mi pričaju laži, da me zaslepe besom- izdržala sam i to. Nije bilo lako ni tebi ljubavi, suočen sa osudom okoline zbog mojih mladih godina samo si me nežnije prigrlio u svom srcu i pustio zle jezike da pričaju dok je naša ljubav rasla. Slušao si mnoge priče o meni, a ćutao. Dopustila sam ti da upoznaš moju dušu. Ti si mene u svoju pustio bez skrivanja. I zato znam da ćemo uspeti.
I sada smo daleko. A znam da ćemo biti zajedno. I da ćemo se nekog drugog zimskog dana zajedno smejati, jer će sa nama biti i ona- naša ćerka. Tada ćemo joj pričati o svemu kroz šta smo prošli zarad naše sreće. Jer, iako ljudi pričaju, a srce ćuti, u trenucima kada smo sami srce odlučuje. A za sreću je uvek potreban zagrljaj, toplo naručje i lepa reč. Znam taj osećaj. Jer nema srećnije osobe od mene kada me u sred noći probudiš samo da mi kažeš " Volim te" ili kada nekog upoznam, a on zna skoro sve o meni.
Dođoh do kraja priče i shvatih da je ne posvećujem tebi. Ovu bih priču radije posvetila svima koji se bore da im bude mesto gde će pronaći snagu za dalju borbu, jer ja znam da vredi boriti se. A možda je i posvećujem onima koji se plaše da otvore srce i da započnu nešto novo, ludo, nesvakidašnje. Sada, kada smo se izborili za našu sreću znam da nema vrednijeg razloga za borbu od ljubavi.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Neko drugo vreme- neka druga ljubav   Sub Dec 01, 2012 8:39 pm

Zima je stegla svoje okove. Nigde se ne može. Provodeći svoje dane zatvorena, reših da sredim neke stare kutije. Da oživim stare uspomene, a nekih se možda i odreknem. I tako, u jednoj od kutija, u svom tom haosu nađoh malu svesku. Na njoj srce. Nisam je prepoznala. Vreme je ostavilo traga na njoj, kao i na meni. Listovi iskrzanih ivica skrivaju u sebi neko davno vreme. Ali su ti trenuci ispisani olovkom od srca sačuvali neke trenutke za večnost.
Na jednoj od takvih stranica, sada već izbledelim slovima piše:
"Utorak, 12.08. Suze
I večeras pada kiša. Mislim na tebe. I plačem. Opet. Kapi kiše dobuju o mom prozoru i podsećaju na onu jesen. Na nau jesen. Pitam se zašto ovo pišem. Zašto i ovo proplakano veče posvećujem tebi? Ionako ti neću nikada dozvoliti da to saznaš. A nedostaješ. Nedostaje mi tvoj zagrljaj u kom sam bila i krhka i jaka istovremeno. Nedostaju mi naši dugi razgovori, tvoji saveti, tvoje šale. Kud god pošla, kako god se okrenula, vidim poneku našu uspomenu. I vreme i prostor tada izgube svoj smisao. Ti si još uvek sa mnom, u mom si srcu. A tako si daleko. Možda u nekom drugom naručju. Ali, o tome sam trebala da mislim pre nego što sam ti onako okrutno slomila srce.
Sada plačem. Isto kao ti onda za mnom. Šteta što sam kasno shvatila šta si predstavljao za mene. Nebitno. Sutra je novi dan. Isplakaću suze noćas. Ovo je samo još jedna duga noć u nizu neprospavanih kada sam gorko plakala za tobom. I ova noć je tvoja, ljubavi moja.
A ja... Preboleću te. Nekad. Ne znam kako i kada, ali znam da hoću. Moram. "
Uspomene mi iscrtaše setan osmeh na licu. Da, bilo je to jedno drugo vreme. Neka druga "ja". Na sledećoj stranici nova uspomena
"Petak 14.10. Ljubav
Opet si mi pokazao značenje te reči. Bez mnogo objašnjenja. Izgovorio si je ćutanjem. Pokazao je osmehom. Naterao si me da osetim srcem. Da zanemarim misli,razum i logiku. I taj ružin pupoljak koji si mi nespretno poklonio rascvetao se u prelepu belu ružu. Čistu, nevinu, mirisnu, baš kao i naša ljubav. Stidljivi osmesi koje smo razmenili još uvek lebde u vazduhu. A čežnja dva mlada srca ostala je na tom mestu, u našem vremenu zaleđena.
Nisam slutila da još uvek postoje takve ljubavi. A ti si mi je poklonio. Kad bi samo drugi znali da živim bajku u stvarnosti. Kad bi drugi znali šta imam... Kad bi samo znali. Ali, ne! Kad bi znali otrgnuli bi te od mene. Okrutni su današnji ljudi. Pametan je onaj ko je rekao da što manje ljudi zna za nečiju sreću, ta će sreća duže trajati. A želim da naša traje. Zauvek..."
Eh, da, i ona ruža koju si mi poklonio leži tu, između dve stranice, kao da sam htela da je otrgnem od vremena, da je spasim prolaznosti i sačuvam za večnost. Ali, nikome to nije uspelo.
Nema više ni te ljubavi. Pa ni ja nisam ista. Da, imam jednu drugu ljubav, zreliju, iskreniju, jaču. Ne živim na ivici- kolebljivo srećna,a nepodnošljivo tužna. Našla sam sebe, a sa tim i mir.
Samo čuvam te uspomene da me podsete na to ko sam bila, da bih sigurnije išla ka onome što želim da postanem. Čuvam sećanje na tu davnu ljubav koje ću preneti svojoj deci, unucima, ili slučajnom prolazniku. Neka još neko zna da je davno, jedna nezrela devojčica volela. Ali, da je ona sazrela i u novom vremenu našla jednu drugu ljubav.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Slomljena igračka    Sub Dec 01, 2012 8:40 pm

Ne znam kada je sneg izgubio belinu ni kada su ga prekrili blatnjavi tragovi tuđih koraka. Negde među njima ostali su i tvoji, onog jutra kad si otišao. Odneo si sve sa sobom. Tada si istrgao sjaj i toplinu sunca iz mog doma. Ne mogu reći da nisam znala ko si. Znala sam. Savršeno dobro. Znala sam da si ledeni kralj jednog drugačijeg sveta u kom nema mesta za mene. Znala sam da su osećanja za tebe previše komplikovana, a ti nisi navikao da se u životu mučiš. Znala sam da ćeš uvek staviti svoj ponos ispred svega, da ćeš me ostaviti na ovom hladnom vetru da ti posmatram leđa dok odlaziš.
Ali... Mislila sam, možeš se promeniti. Promeniće te ljubav. U kakvoj sam samo zabludi bila! Kako može voleti onaj koji nema srca? Onaj čije je srce već davno okovano ledom! Poklonila sam ti ta nežna osećanja u nadi da će vremenom led početi da kopni, a zapravo sam ja venula pored tebe. Nisam slutila da ćeš mi zabiti nož pravo u srce i ostati da gledaš dok krvarim. A bio si onaj za kog sam mislila da me čuva od svakog zla, onaj koji me trebao nositi kao zrno peska u pustinji. Nisam verovala kad su mi pričali o tvojoj okrutnosti. Sve dok i sama nisam postala žrtva te iste okrutnosti. Ja, najmanje kriva, najviše sam nastradala.
Povredio si me. Naravno da to nikada nikome nećeš priznati. Niko to i ne očekuje od tebe. Već te svi previše dobro znaju. Ali, priznaćeš svojoj savesti. Naravno, preduslov za to je da imaš savest. Znam da neko vidi sve noći koje sam provela u suzama. Znam da će me neko nagraditi što sam ti poklonila i ono što nemam. Ali, nijedan moj poklon tebi nije bio dovoljno vredan, dovoljno dragocen da ga zadržiš. Čak i ovo srce kad bih iščupala iz grudi i spustila ti u ruke, ne bi bilo dovoljno. Naravno da ne bi, jer ono je polomljeno.
Ti si ga slomio. Kao dete igračku koja mu nije zanimljiva i važna. U jednom treptaju oka si ugasio sunce, donevši mi samo kišu. Ne, nije to kiša, to su moje suze. One dolaze iz srca. Kažu da kad se nešto slomi, može se zalepiti,ali uvek ostane trag. Previše je takvih tragova na mom srcu. Igrao si se s njim već dugo. Lomio, pa lepio, lomio pa lepio. I tako u nedogled. Sad više nema mesta za lepljenje. Ne može se sastaviti. Prekriveno je ožiljcima. Liči na umetničko delo. Ti si umetnik. Da, umetnik lomljenja srca. Igrao si se s njim i polomio ga. Ali, nije to igračka, pa da nađeš istu u prodavnici iza ćoška. Niko neće više biti dovoljno velikodušan da ti pokloni ono što sam ti ja dala. A ti slomio.

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
loknica

avatar

Broj poruka : 572
Datum upisa : 30.10.2012
Godina : 26
Lokacija : Niš

PočaljiNaslov: Još uvek nedostaješ...   Sub Dec 01, 2012 8:41 pm

Sve sam ti dala... Sve što sam imala poklonila sam tebi. Davala sam ti čak i ono što nemam a što sam sama tražila.
Kad bih našla najdalju i najsjajniju zvezdu i spustila je na tvoj dlan, ne bi ona bila dovoljno vredan poklon za tebe. Izgovorio bi po koju reč tek da kažeš nešto i zatvorio svoja osećanja u tu tvrđavu čije zidove ljubim već dugo i pred čijim pragom klečim, ali ne nađoh ključ koji će mi pomoći da otključam vrata i ušunjam se u njene zidine. Tražila sam samo ćošak u toj tvrđavi. Jedan topao, siguran ćošak, a ti si me ostavio tu, ispred da se moje suze mešaju sa kapima kiše.
Godinama dajući tebi čak i ono što sama tražim kod drugih ljudi naučila sam da i jedna osoba može voleti. I ta je osoba Hrabra, Velika, Vredna Divljenja i Poštovanja. To je ona osoba koja sve daje, a dobije mrvice. To sam ja.
Ne, ne želim te vezati za sebe. Dajem ti svu slobodu ovog sveta u nadi da ćeš mi se vratiti. Ali pamtim...
Naše trenutke kad smo zagrljeni u onoj sobi slušali istu pesmu nekoliko puta i zajedno se smejali... Sada slušam tu istu pesmu sama u hladnoj sobi i plačem. Tebe nema.
One ulice kojima smo prošli zajedno jednog sunčanog dana i svi su nam zavideli na ljubavi, mladosti, sreći... Sada su puste i tužne. Šetam sama njima i ne prepoznajem ih. Gledam prema ulici kroz koju si hteo da šetamo i pitam se... Da smo tada prošli tuda, da li bi sada nešto bilo drugačije?
Onaj zalazak sunca... Jedinstven. Naš. Neponovljiv. Neprocenjiv. Trenutak našeg prvog poljupca. Sunce je već crvenim zracima bojilo okolinu, kao ljubav naša srca, a vetar svirao simfoniju ljubavi, ruka u ruci, dug pogled i onda... Svet prestaje da se okreće. Tvoje usne na mojima, taj nežan dodir koji srce ne zaboravlja izbrisao je sve što je bilo. Čak i sada taj prvi dodir lebdi na mojim usnama. A tebe nema...
Dugi razgovori. Ona noć kad sam dušu isplakala zbog tvoje priče, a zatim se posle samo par minuta smejala dok me stomak nije zaboleo od smeha. To se ne zaboravlja. Sve one nežne reči kojima si obećavao večnost sakrile su se negde u ovom sivilu, sprala ih je kiša koja već danima ne prestaje.
Ne znam da li da ostanem kući ili da izađem na ulicu. Ljudi ionako neće primetiti moje suze. Misliće kiša je to. Pokoji prolaznik pogledaće me začuđeno, ali moje oči će odati ovu bol koju se trudim da podnesem.
Preživela sam one ružne reči izrečene kada si ceo naš svet srušio u jednom treptaju oka... Preživela sam nevericu kada sam shvatila da te reči dolaze iz tvojih usta... Onda onaj rezak bol od kog srce ne može zaceliti. Taj bol ostavlja ožiljak. Niko taj ožiljak ne vidi. Na srcu je.
Jedino, ne mogu da preživim ove hladne noći. Još uvek nedostaješ...

loknica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: LJUBAVNE PRICE   

Nazad na vrh Ići dole
 
LJUBAVNE PRICE
Nazad na vrh 
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Romantika :: Your first category :: Your first forum-
Skoči na: